Један је од најбољих хокејаша са ових простора свих времена. У прилог томе можда најбоље говори чињеница да је чак 31 годину био активан играч. Легендарни голман Рашид Шемсединовић своју богату хокејашку каријеру започео је 1957. године, а клизаљке о клин окачио је 1988. Потом је још 30 година радио као тренер, па је тако више од шест деценија био активни учесник хокејашких збивања.

Недавно се нашао у новој улози. На У20 Светском првенству Друге дивизије Б група у име СХЛС био је супервизор наше репрезентације која је освојила златну медаљу. Као педантни хроничар популарни Чика Рале нас подсећа да је после 20 година и СП коме је Нови Сад био домаћин, а он селектор нашег тима, ово прво злато за наше младе хокејаше.

- Селекција Србије је била супериорна на овом шампионату, а противници нам нису били дорасли. Апсолутно заслужено смо освојили прво место. Када се направи овако добар резултат оно што није било добро у игри тима се обично заборавља. Мој посао је био да све пажљиво анализирам, да укажем на неке пропусте како нам се у будућности не би понављали, па је тако важно истаћи да је ефикасност морала бити на вишем нивоу. У пет утакмица смо имали око 200 шутева, постигли смо 26 голова што је мало и то је моја основна замерка. Оно што такође мора да се побољша је и игра "5 на 4" и игра "5 на 3" - наглашава Шемсединовић и додаје:

- Битно је истаћи да су момци од првог трентка схватали да имају улогу фаворита и са тим су се добро носили. Оно што посебно треба истаћи је чињеница да је ова екпастварана три године и на овом примеру се најбоље види колико је важан континуитет у раду. Јер, претходне две године смо имали квалитетнији састав од овог, али није освојено прво место. Морали смо да сачекамо 20 година да би селекција до 20 година освојила прво место. Памтим то добро, јер сам био тренер те репрезентације. Поносан сам на ону, али и на ову генерацију посебно, јер услови у којима се налази наш хокеј нису на завидном нивоу и зато је овај резултат толико вредан и још више добија на значају.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: ЗЛАТО И ПЛАСМАН У ВИШИ РАНГ: Српски хокејаши блистали у Загребу

Чика Рале истиче да би 2019. година могла бити проткана успесима:

- Ускоро се у Београду одржава У18 Светско првенство, а у априлу и Шампионат за сениоре. Постоје шансе да и јуниори и сениори освоје прво место. Не треба подценити противнике који ће играти у групи с нама, али мислим да имамо квалитет за жељени резултат. Надам се и верујем да ће неколицина играча из селекције У20 бити у саставу сениорске репрезентације, јер су то они и заслужили - кратко застаје Шемсединовић и прави малу дигресију:

- Важно је напоменути да је доласком новог председника Савеза Марка Миловановића направљен велики помак у вођењу националних селекција. Играчи који су селектирани у национални тим се добро третирају, постоји однос међусобног поверења, обезбеђују се адекватне припреме које су предсулов за добар резултат.

Са Чика Ралетом смо и евоцирали успомена на прошла времена у којима оставио неизбрисив траг носећи дресове Авале, ОХК Београда, Партизана, Црвене звезде, Војводине и репрезентације некадашње Југославије. У каријери је укупно одиграо 305 утакмица у клупској конкуренцији, а у дресу са државним грбом наступао је 53 пута.Био је учесник три светска првенства Б групе, предолимпијског турнира у Сапору 1981. године и Олимпијских игара у Инсбруку 1964.

- Највећи успех и сан сваког спортисте је да учествује на Олимпијским играма. Те 1964. године су уз мене тај сан од хокејаша из Србије досањали и Александар Анђелић, Мирко Холбус и Мирољуб Ђорђевић - присећа се Шемсединовић и наставља:

- То је за мене било невероватно искуство. Први пут сам видео изблиза хокејаше СССР-а, Канаде, Америке, Чехоловачке.. У Олимпијском селу где су сви спортисти били смештени, видео сам нешто што ме је тада веома изненадило. Совјетска репрезентација, иако је имала меч у 10 сати ујутро, имала је преподневни суви тренинг у олимпијском селу и то на великој хладноћи. У то време то је за мене било незамисливо. Имао сам и ту част да у квалификацијама наступим против Канаде што је био нестваран доживљај.Чак сам добио и голманске клизаљке од чувеног канадског голмана Сепа Мартина. Моје клизаљке су пукле на једној утакмици и он ми је поклонио своје. То учешеће на Олимпјским играма остаће ми у вечном сећању, јер је то догађај који се не може ни са чим упоредити.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: ИСТОРИЈСКИ ПОЗИВ ИЗ РУСИЈЕ: Српски хокејаши на реномираном турниру у Санкт Петербургу!

Чика Рале се сећа да је био кандидат и за учешће на ОИ 1968, у Греноблу. Био је на завршним припремама, али као повратник из ЈНА није успео да се избори за место у тиму.

Листајући пажљиво ручно израђене алманахе, доминирају новински натписи у којима се хвале голманске бравуре Шемсединовића као најбољји подседник на блиставу каријеру. У очи упада црно-бела фотографија репрезентативаца некадашње Југославије са Титом:

- Било је то током Светског првенства Б групе у Загребу. Био је то грандиозан догађај. Тито нам је био у посети, а на крају смо освојили треће место и општа је оцена била да сам био најзаслужнији за тај успех.

Колику је популарност хокеј некада уживао на овим просторима говори и податак да су о бравурама Шемсединовића на голу писане и песме: "Рале мајстор са плоче ледене, за противничке навале тврђи је од стене".

Колики је углед уживао Рашид Шемсединовић казује и то да му је београдска СОФКА доделила стан на Новом Београду, и да је једини хокејаш коме је припала та част. Када га упитате која утакмица му је била најбоља у каријери нема дилему:

- Вероватно сам најбољи меч одиграо у дресу Партизана давне 1968. године против Олимпије. Вратио сам се из војске, а из Јесеница су у Олимпију прешла четири феноменална играча. За тај трансфер су добили по аутомобил, што је у оно време било незамисливо. Та екипа Олимпије је била много јака, прозвали су је Супер тим. Међутим, на Ташмајадану смо успели да их победимо са 3:2, а сутрадан је у новинама освануо наслов "Шемсединовић зауставио Супер тим".

Чика Рале је био врстан спортиста. Играо је фудбал у Палилулцу, поседовао је и тренерску лиценцу Фудбалског савеза Југославије, био је одличан стонотенисер и одбојакаш. Занимљиво је истаћи и да је његов рођени брат Буца такође био хокејаш, важио за играча са најјачим шутем. Традицију је наставио син Борис који је играо бека и наступао за У18, У20 и сениорску репрезентацију некадашње Југославије.

На питање шта га је толико дуго година задржало у хокеју, Шемсединовић каже:

- Када сам почео да се бавим хокејом давне 1957. године себи сам дао задатак да морам да успем у том спорту, да не будем епизодиста. Зато сам цео свој живот посветио спорту. Упоредо сам био запослен у државним фирмама и кроз каријеру сам можда пропустио три или четири тренинга. А, тебало је само издржати зиму на Ташмајдану. Тренирао сам три пута дневно, било је и индивидуалних тренинга, а имао сам срећу да је са моном радио пољски тренер Петер Зенон који је можда и најзаслужнији за мој каријеру. Заиста диван човек, који је сагледао моје квалитете и максимално се ангажовао да постанем добар голман - закључио је Шемсединовић.