МАЛИ Алекса ускоро пуни четири године, мајка му је одбојкашица, отац и стриц су рукометаши, деда и дедин брат бивши рукометни асови, а бака је некада играла кошарку. Идиличан портрет ове породице стаје у златни рам српског спорта, али Петар Ненадић и Јелена Николић ће једног дана сину испричати како тата није могао да присуствује порођају јер је играо на Светском првенству, а како је мама освојила још два одличја по његовом доласку на свет.

Кад убојити бек промаши гол или наша одбојкашица пошаље лопту у аут, то није ништа у поређењу са слабим процентом реализованих шанси за заједничку прославу рођендана, Божића, Нове године... Спортистима се често стежу груди с којих сијају одличја због жртава које морају да поднесу.

ПОДРШКА КОШАРКАШИМА ЗВЕЗДЕ НЕНАДИЋ први пут после много година борави у Србији за празнике. "Орлови" се нису пласирали на СП у Француској, а у клубу је Петар добио 14 дана предаха.
- Таман да се одморим с породицом, а долази и брат Драшко. Нећу да гледам ниједан спорт. Само Звезду у Евролиги можда.

- Алекса нема појма шта су му родитељи постигли у спорту, још је мали. Али често ископа неку медаљу и пита ме: "Тата, тата, јеси ли ти ово освојио?" Одговорам му: "Та је сигурно мамина, она их има више."

На том семафору у кући је 5:1 за одбојкашицу (рачунајући само сениорска одличја с највећих шампионата), али меч и даље траје. Алекса је летос са букетом цвећа на аеродрому дочекао освајачицу олимпијског сребра, али и тата је проширио породични "бизнис" освајања трофеја. Члан вицешампионског тима са ЕП 2012. у Берлину већ је узео четири пехара, од тога два на клупском СП.

- Јелена игра у Италији, ја у Немачкој. Није лако што смо раздвојени све ове године. Али све то радимо због нашег детета, како бисмо могли да му приуштимо лепу будућност. Сналазимо се, долазимо у посету једно другом, живимо по распореду Бундеслиге и италијанске лиге.

Зато је сваки заједнички проведен дан "црвено слово" у презаузетом календару.

- Ко није играо у Немачкој, не зна шта је рукомет. То је НБА нашег спорта. Како ја да тражим слободно за наш Божић кад они тренирају на свој? Људи не схватају колико одрицања је потребно да би прегурао целу сезону у клубу и одазивао се стално позиву у репрезентацију. А издајник си ако одиграш једну лошу утакмицу.

Зато Петар не би желео да његов син настави рукометну традицију Ненадића.

- Не бих волео да Алекса буде рукометаш. Али ако пожели, нећу му бранити. Спортисти често кажу да не би волели да деца крену њиховим стопама. Вероватно зато што знају кроз какве ће муке проћи. Посебно у рукомету, јер ту више нема људи који могу да едукују нашу децу. Правих стручњака и педагога код нас је остало само у баскету, ватерполу, одбојци...

У БЕРЛИНУ МЕ НИКО НЕ ПРЕПОЗНАЈЕ
ЈЕДАН од најбољих играча Бундеслиге у Берлину је - анонимус за становнике овог града.
- Најбоља ствар је што ме нико не препознаје на улици. Није ми ограничено кретање, могу да попијем пиво и останем до поноћи у граду, а да немам проблема. Они који су играли рукомет у мањим срединама знају о чему причам. Ја долазим из великог града, али Берлин је чудо. Стил живота, култура, храна, све је врхунско.