Максимовићева: Нисам више сребрна дама!

ДОСТА су је звали "сребрна дама". Ивана Максимовић је одлучила да промени надимак, јер јој се више допада сјај злата на медаљама које поносно носи око врата. Уосталом, и боље јој пристаје. На првенству Европе "упуцала" је злато, прво у каријери са "значајних" такмичења, и показала да је спремна за ковање најплеменитијих метала.

Тиме је наставила је са врхунским резултатима у 2015. после универзитетске појединачне бронзе и екипног сребра, као и сребра на Светском купу у Чангвону када је обезбедила и визу за Рио. Претходно је на Играма у Лондону узела сребро.

- Ово је био сан који сам дуго сањала јер сам освајала доста сребрних медаља, зову ме у шали "силвер лејди" а сада - прва најсјајнија медаља. Увек очекујете много, али често нешто мало недостаје, а овог пута сам на крају у финалу, баш кад треба, "нагазила" и стигла их. Дала сам и последње атоме снаге јер су ривалке врхунске такмичарке и увек је тешко борити се против њих - рекла је Ивана.

На победничком постољу није успела да задржи сузе због радости и успеха.

- Хвала мојој дивној породици, Ђорђу Колџићу, психологу који ме је "наместио" како треба, мојим партнерима Валтеру, Сауеру и Елеј што су увек уз мене, мом дивном супругу Данилу што ме прати у свим успесима, и свим драгим пријатељима што су уз мене на путу ка Рију 2016. Настављам да радим и стварам историју.

Испод "шампионског оклопа" крије се једна скроз природна девојка, која стоји чврсто на земљи. Поред спорта, важно јој је и образовање, а труди се да напредује на разним странама.

- Била сам ђак три основне школе, али сам своје основно образовање завршила у ОШ "Надежда Петровић" са Вуковом дипломом. Одувек ми је жеља била да будем ученик Девете гимназије и јако сам срећна што могу да кажем да сам је завршила. То ми је био један од најлепших периода у животу. Волела бих да убудуће наставим у том смеру, да се бавим туризмом. Поред стрељаштва моја највећа љубав је шпанска култура и шпански језик. Учим га већ годинама, што на Универзитету, што приватно. Волим њихову кухињу, а уз њихову музику свакодневно плешем.

Као дете је била јако несташна, али све се променило кад је кренула да се бави стрељаштвом.

- Спорт за који треба мирноћа, концентрација и велика пажња није баш било добро решење за мене. Већ после годину дана сам одустала и почела да себе истражујем у другим спортовима. И некако ми је све друго добро ишло, све што има везе са трчањем, скакањем и са лоптом. Али, не можете побећи од судбине. Вративши се у стрељаштво после дуже паузе, и узевши пушку по други пут у руке, била сам сигурна да је то мој будући позив, оно чиме желим да се професионално бавим и градим спортску каријеру. Много пута је било тешко, доста падова и несигурности, али љубав према спорту, моја амбиција и жеља да будем најбоља су ме одржали и зато сам ту где јесам. Још је ту неостварених жеља, идеја и циљева. Зато вредно радим и идем напред, јер нема ништа лепше него када остварујете своје снове - закључује Ивана.

* Рођена: 2. маја 1990. године
* Место: Београд
* Отац Горан јој је прослављени стрелац, освајач злата са ОИ из Сеула 1988, и селектор репрезентације Србије, мајка Мирибана дугогодишњи репрезентативац у стрељаштву
* Има и млађег брата Марка
* Слави Ђурђевдан, породичну славу
* Слободно време проводи углавном у Шпанији, где јој муж Данило игра кошарку
* Студент је на Високој спортској здравственој школи и четврта је година смера туризам на Универзитету Сингидунум
* Раније се из хобија бавила плесом, манекенством, фолклором, чак и фудбалом
* Мото јој је "Кроз живот идем срцем", као и "Устати, и никад не посустати"
* Отворила је и свој стрељачки клуб "Академија Максимовић"