Ја у и око „Спорта”, ево, пет деценија и седам година! Оних минус 13, када је рођен, читао сам га у школи, на излету, летовању... Једанпут, до три пута седмично када је тада штампан.

После конкурсног решетања, преко 200 кандидата у амфитеатру Правног факултета, изабрани су стали испред главног уредника Николе Капетановића и секретара Ђорђа Дедића, кога су наследили други (не)одговорни уредници: Ловрић, Васиљевић, Ђорђевић, Вујовић, Миловић, Јокић, Стојановић...

Били смо 10 величанствених: Павловић, Чукић, Васиљевић, Ђорђевић, Јеремић, Ланго, Милановић, Стојановић, Шпиц и моја маленкост. Свако је, на свој начин, обогатио новинарство Југославије.

Озбиљна новина, са канонима новинарског пера: Ковачевић, Бошковић, Протић, Стојковић, Поповић, Лукић, Буља, Кашанин, Јаношевић, Никитовић, Соколовић... захтевали су темељно новинарско школовање, дисциплину, препознатљив „Спортов” стил, уз пет закона " седме силе": КО, ШТА, ГДЕ, КАД и КАКО.

Признајем, био сам амбициозан, по некада, са „подстанарима” у глави, правећи и серије лудости, али никада на ступцима листа. Уредници су то толерисали говорећи да „пролазим кроз време одрастања”. Главни заштитник био ми је уредник Милорад Соколовић, ранији кошаркаш Црвене звезде и репрезентатовац, код кога сам се одомаћио на рубрици чим сам прошао кроз главни улаз „Борбе”, где се штампао „Спорт”.

Елем, доста о озбиљним стварима, него о мојим неозбиљностима, што је одскакало из уобичајених радних оквира.

ТИРАНА

И Балкански шампионат кошаркаша 1965. године. Хотел „Дајти”, саграђен у време италијанске окупације, био је предвиђен искључиво за странце. Сваког дана на рецепцији дочекивале су нас гомиле памфлета...

Ја у и око „Спорта”, ево, пет деценија и седам година! Оних минус 13, када је рођен, читао самотворине диктатора Енвера Хоџе и памфлете против Тита.

- Хајде, када се вратимо из дворане „Партизани” да то покупимо у торбе и ставимо у собне ормане - предложио сам, али није вредело, јер се током четири дана рпа књига није смањивала, а ормани се пунили до врха!


ЛИМА

Некако у приближно време када и БК у Албанији, „плаве” кошаркашице играле су на Светском првенству у Јужној Америци, Перуу. Само 1964. Био сам једини представник медија из Европе. Бугарски пилоти први пут су возили совјетски турбоелисни Ил-18 из Софије преко Атлантика. Успут смо слетали у Праг и Париз да покупимо репрезентације ЧССР и Француске и са бугарском и нашом комплетиран је европски квартет за СП.

Групна квалификација била је у Арекипи, граду Инка, смештеној под снежном капом Анда на висини од око 2.000 метара. Висинска болест је харала. Били смо три и више дана као пијани. Често сам промашивао своју собу, упадао у туђу...

На церемонијалној завршници огромног стадиона под ведрим небом у главном граду Лими совјетски корпулентни центар Скаидрите Смилдзина проглашена је за мис Шампионата, наша лепушкаста Даринка Шарановић, касније Мелић, за њену пратиљу.

Бранка Прелевић, колегиница из „Борбине” куће и ранија кошаркашица Црвене звезде и репрезентативка, селектор „плавих” које су у Перуу заузеле шесто место „играла” је у тој улози само то лето.

Напомена: пут сам платио из свог џепа и годинама отплаћивао дугове за то атрактивно СП.

Златне кошаркашице САД у Перуу

ИСЛАНД

Домаћин бјеловарском Партизану у Купу рукометних шампиона. Редакција се није сложила за праћење овог хрватског клуба. Ипак, одлетео сам за Рејкјавик. Окачио сам мантил о чивилук и рекао млађим колегама да, када уредници питају где сам, кажу: Ноле (надимак добијен у „Спорту”) је управо изашао. И тако три дана.

Уместо похвале за репортажу из леденог Исланда стигао ме је хладан туш. Кажњен сам једногодишњом забраном путовања у иностранство, што је била, и остала, јединствена казна у југословенском новинарству!

Због бјеловарског Партизана без путовања

ИСТАНБУЛ

И 17. шампионат Европе за кошаркаше. Нисам био акредитован за то такмичење. Зато сам се зинатио да свакодневно пратим догађаје са трибина...

Ја у и око „Спорта”, ево, пет деценија и седам година! Оних минус 13, када је рођен, читао саменинге на бетонском игралишту Партизана на Малом Калемегдану.

Пред лет за Турску рекох селектору Алекандру Николићу да се тако шаролика и нехомогена репрезентација неће вратити са медаљом. Девето место било је велико разочарање, а Николић признао да сам био у праву. Написао сам критички чланак и предао уреднику Соколовићу, а овај казао:

- Он ми је кум и не би требало то да пустим у штампу, али као новинар морам.

Сутрадан селектор је дао неопозиву оставку, прва и последња икад у Кошаркашком савезу Југославије.

На Факултету за физичку културу, за звање вишег кошаркашког тренера, полагао сам правила игре код професора Николића. Дао ми је шестицу. На приговор да је оцена ниска, рекао је да се свака глупост плаћа, а ја му узвратио да је то истанбулска освета.


Александар Николић (лево) оштро оцењивао

ФИЛИПИНИ

Се памте по двостуркој победи „плавих” над СССР и проглашењу Дражена Далипагића за најбољег стрелца и играча СП, а ја по сусрету са председником те државе Маркосом и његове жене Имелде, дошли у хотел да поздраве шампионе.

Гужва на излазу. Ја њега, који је уједно био и председник ФИБА, за рукав и питам да ли је играо кошарку.Завртео је главом, а његови телохранитељи мене за врат и баце у гомилу гостију. Имао сам жељену „информацију” и весело скочио у хотелски базен да слушам подводну музику!

Репрезентација Југославије 1978.
ТОРОНТО

1994. Светко првенство није видело наше кошаркаше због санкција, али је видело мене, који сам се, опет, испрсио да платим бугарски авион из Софије до Канаде.

По повратку на огласној табли „Спорта” писало је да сам кажњен за лоше извештавање, јер нисам јавио да је хрватски селектор Јосип Ђерђа задржан у Торонту због сексуалног узнемиравања хотелске раднице, а његови сународници- исељеници платили казну.

Нисам то јавио јер ми је Задранин био велики пријатељ, виртуоз под обручима.


ЛЕЊИНГРАД

Тако познат у време совјетске државности сада Санкт Петроград, дочекао је кошаркаше као селекцију Београда. Пре пута играчи ме саветовали да купим три килограма ангорске вунице, јер је на цени у СССР-у. Добио сам гомилу рубаља. Купио сам: фотоапарат са телеобјективом, мини тв, кино-камеру, двоглед, електричну шиваћу машину „Тула”, санке са воланом за сина Ацу, џепни сат, сувенире... Силне кутије заузеле су пола купеа у спаваћим колима. Кошаркаши су се вратили са рукама у џеповима - купили дијаманте!


ПЕКИНГ

Су, после 20 година, 1978. поново посетили заједно мушка и женска кошаркашка репрезентација Југославије, а ја први пут и то у време агресивне културне револуције.

У тржном центру за странце (није се могло без преводиоца) наручио сам тегет одело - униформу са капом мовком какву су сви Кинези, мушки и женски, носили, по угледу на председника Мао Це Тунга.

Већ сутрадан сишао сам у ресторан као - Кинез, наши су се ваљали од смеха.


ЛИСАБОН

Је био моја полазна тачка за обилазак градова - домаћина предстојећег фудбалског првенства Европе. Али, жеља је била и да се састанем са Еузебиом, својевремено најбољим португалским и светским фудбалером.

Чекао сам га три сата у ресторану где обично ручава. Ушао је праћен гомилом новинара, форорепортера и камермана. Синула ми је идеја, стао сам испред њега игноришући запрепашћене домаће колеге и рекао тамнопутој легенди:

- Имам поруку за вас од Драгана Џајића - слагао сам знајући да су њих двојица добри пријатељи.

Еузебио је одгурнуо представнике медија и отпочел смо причу, ексклузивно објављену у "Спорту".

Поздрав Еузебију од Џаје

СИЦИЛИЈА И ШПАНИЈА

Моја соло турнеја новим „фиатом 850” од италијанског острва где су 1968. кошаркашице у Месини освојиле прву европску медаљу - сребро, па до Атланске обале у шпанском Вигу, где се неколико дана касније играо ЕШ за јуниоре које је водио Слободан- Пива Ивковић.

Испод Пиринеја владао је Франциско Франко, заклети непријатељ комуниста, а мене су на помен Тита Шпанци успут одушевљено поздрављали и гостили, све до Вига на граници са Португалијом!


РОТЕРДАМ

И треће место на 12. ЕШ наших кошаркашица. На доручку, силазећи са спрата, одјекивале су моје шарене, дрвене холандске кломпе. Добио сам бурне аплаузе од „плавих” девојака уз весели кикот за овај „штос”.


БЕОГРАД

Хотел „Метропол” средином шездесетих био је главни штаб ФИФА сесије. Од колега из редакције, који су водили фудбалску рубрику, послат сам да пратим тај састанак, јер сам добро знао енглески језик.

Пришао сам маркантном господину са беџом ФИФА и почела је прича... После десетак минута енглеске конверзације старији колега, Коста Стаменковић из „Политике”, шапну ми на уво:

- То је наш Андрејка, Михајло Андрејевић!

За 41. годину грицкања хлеба са седам кора, у Редакцији, добио сам награду за животно дело од струковног савеза, награду и за моје - лудости!

Какав живот! Поновио бих га, да може, сада у 81. години.

Ух, ја развезао као да пишем мемоаре!


ЗАНИМЉИВОСТИ

- Уместо похвале за репортажу из леденог Исланда кажњен сам једногодишњом забраном путовања у иностранство, што је била, и остала, јединствена казна у југословенском новинарству

- Александру Николићу сам рекао да шаролика репрезентација не да направи ништа у Истанбулу на Еп, били су девети, а после ми је профа дао шестицу на испиту, никада ми није заборавио критику

- Пришао сам маркантном господину са беџом ФИФА и почела је прича. После десетак минута енглеске конверзације Коста Стаменковић из „Политике”, шапну ми на уво: „То је наш Андрејка”


АЛЕКСАНДАР АТАНАСИЈЕВИЋ: УВЕК УЗ СПОРТ И СПОРТИСТЕ

Српски репрезентативац у одбојци, Александар Атанасијевић, као и увек препун позитивне енергије, честитао је нашем и вашем листу 70.рођендан.

- Свака част на јубилеју! Ретко који медиј може да се похвали толиким трајањем. „Спорт” је деценијама уз спорт, спортисте и велике и мале спортске догађаје. Заиста, није мала ствар толико година опстајати у тешким временима и радити професионално како би информације о спортским достигнућима стигле до читалаца. Уз „Спорт” је расла и наша одбојка, од прве европске медаље пре 40 година, преко злата на ОИ у Сиднеју, па до новијих успеха, репрезентативних и клупских. Верујем да ће тако да буде и убудуће - поручио је Атанасијевић.


АНДРЕА ЛЕКИЋ: ДА ДОЖИВИМО СТОТУ

- Не знам никога ни моје генерације ко није бар прелистао „Спорт” на великом одмору. Уз њега су одрасли многи, међу којима сам и ја. Са нестрпљењем сам чекала да прочитам шта пише у најстаријем срортском листу на Балкану. Кажу да оно што ваља, не треба мењати. Нисам ни ја променила навику да свакодневно на трафици, када сам у Србији, купим „Спорт”. Можда је било дана, или месеци када нисам читала новину, јер ме је каријера одвела у Словенију, Мађарску и сада у Македонију, али сам често била информисана „шта је изашло у новинама”. Срећан рођендан новини која је увек била на правом месту у право време. Да заједно дочекамо стоту - поручила је Андреа Лекић.


НЕМАЊА МАТИЋ: ГЕНЕРАЦИЈЕ ОДРАСЛЕ УЗ „СПОРТ”

Моје фудбалско сазревање било је уз „Спорт” и сада од срца имам прилику да најстаријој спортској новини на Балкану честитам заиста редак јубилеј, рођендан на који могу бити поносни сви они који су годинама учествовали у стварању новине. Многе генерације спортиста одрасле су уз ваш лист и он им је на неки начин помогао да се вину у висине. Аналитичан и препознатиљив, свакако ауторитативан, ја бих рекао и добронамеран, „Спорт” је знао да испрати многе велике спортске резултате, тимске и индивидуалне. Присутан у земљи и иностранству, прати и каријере нас који представљамо Србију у белом свету. „Спорт” је био и остао - легенда.


НЕМАЊА БЈЕЛИЦА: МЕСТО У СРЦУ ЗАУВЕК

Нераскидиво сам везан за Ваш и мој „Спорт” из једног простог, људског и, личног разлога. Мој први интервју, на почетку озбиљније каријере, када сам из аустријске Аркадије стигао у Црвену звезду, изашао је баш на овим страницама. Многе касније приче о мени, можда сам и заборавио, али првенац, никада. Када постанеш познат, многи те се „сете”, зато „Спорт” заузима посебно место у срцу. Чак и у време садашње када ме кошарка одвела негде далеко, као текући ангажман у Фенербахчеу.

Најстаријем спортском дневнику желим све најбоље за јубиларни 70. рођендан, али и да их доживи барем још толико. Усправан, независтан, објективан, као што га одувек памтим. Срећно!