Мало је успешне браће у спорту. Има их. У рукомету их је било,вероватно и највише - Покрајци. Перуничићи, Кривокапићи, пре Ненадићи, сада Ненадићи...

Делује невероватно, али ти Ненадићи су стварно „рукометна династија”. Старији љубитељи овог спорта сећају се Велибора и Марка. Очевим и стричевим стопама кренули су Петар (Берлин) и Драшко (Фленсбург). Они су сада „браћа барјактари”. И гости „Спорта”...

Велики је православни празник. Почињемо причу баш на ту тему.

- Враћам се у Немачку на Божић. Бићу на доручку код куће и после правац на авион - каже Петар Ненадић.

Код Драшка је план мало флексибилнији:

- Остајем у Београду до 11. јануара. Кад је Божић у питању, држимо се онога што су нас ђедови научили, традиција и постоји да би се поштовала. Сада има млађих, па не морам да пијучем, како то обичај налаже. Родио се Алекса, стриц сам, он ће да ме замени у тој улози, само још мало да порасте.

Спремање јела за Божић је на мајци.

- Трпеза је 99, 9 одсто њених руку дело - констатује Петар.

- Кад си видео оца да кува? ускаче Драшко.

Недавно су два брата ударила један на другог у Бундеслиги. Састали су се Фленсбург - Берлин...

САМО ТАТА „БРКА” Отац Велибор је био одличан рукометаш, спортски радник, сада је познат као тата Петра и Драшка. И сви га знају по брковима, заштитном знаку. Драшко: Мени бркови и не расту, мада се трудим. Пуштао сам косу, па сте ме прозвали Радашин. Брзо сам схатио да ми не стоји.

- Било је чудно, али посао је посао. Нисмо се пуно питали у том мечу, ипак су они шампиони Европе. Нисам га намерно нападао, ипак је млађи - шали се Петар.

- Није истина, Пеки. „Шинуо” ми је једну преко главе, нисам ни видео лопту - исправља старијег брата Драшко. - То је било први пут да играмо један против другог, није лако, емотивно. Код тренера Љубе Врањеша је строга дисциплина, не смемо да причамо са противнцима пред утакмицу, па сам се тада само поздравио са Пером. Чудан осећај.

Обојица су играли у Звезди, у различитим периодима. Исто је било и са Шпанијом. Само је Петар играо у Мађарској и Пољској. Обојица су сада у Немачкој, али опет на различитим странама.

- То што смо на различитим странама, то је само стицај околност. Ваљда нам је суђено да нам се путеви разилазе. Надам се да ће једном и да се споје. Ако се то не догоди, Боже мој... У нашем спорту нема великог избора. Квалитетан рукомет је спао на три земље, Немачка, Француска, по два клуба Мађарске и Пољске и по један Швајцарске и Македоније. То је цео рукомет. Нажалост - прича Петар.

АЛЕКСА ЈЕ МАЛИ ЗА НАВИЈАЧА, АЛИ... Недавно је мама Јелена за сина Алексу рекла да ће да навија за Партизан, на њу. Питамо Петра да ли је то могуће, ако се зна да је он звездаш „од главе до пете”.
- Вероватно се мама шалила, још је Алекса мали за те ствари, мада сви путеви му воде ка Звезди.
У том тону ће и стриц Драшко:
- Одмах сам му купио звездине ствари са натписом „Делије север”.

Млађи је у најјачу лигу на свету стигао годину дана пре старијег брата:

- Обично Петар мени отвара путеве, сада се задесило да ја први одем у Бундеслигу. Надам се да ћемо дуго тамо да останемо. То је права рукометна нација, свака утакмица се игра пред пуним трибинама, ретко где можете да доживите тај рукометни фанатизам.

Они најбољи клубови имају згуснут календар такмичења.

- Од 11. фебруара до 28. марта играћемо 14 утакмица - истиче Петар.

- Шта ја онда да кажем, боље да не вадим календар -смеје се Драшко. -За полусезону сам одиграо 35 утакмица. Док сам био у Шпанији за сезону укупно 31. У првенству 30 и једну у Купу.

Јако занимљива лига, не зна се ко ће да победи. Интерсује нас шта треба да се ради да би се заслужило место стартера у таквим екипама, у таквој лиги..

- Мораш да будеш много велики професионалац да би успео тамо. Само „арбајт”. Строго, сурово. Ми смо за њихов Божић имали тренинг, потом опутовали за Гумерсбах, онда и не питаш да те пусте за твој Божић. Припреме су - пакао. За шест недеља смо одиграли 16 утакмица. Кад си нов, мораш сваку да запнеш. Свих 16. Ја сам био нов - чини се да се Петар нерадо сећа тог летњег периода..

Надовезује се Драшко:

ДА ЈЕ ЗДРАВЉА И ПОРОДИЦЕ Питамо браћу какве су им жеље у 2015. години.
Петар: Само здравље и то је то.
Драшко: Да смо фамилијарно на окупу. Горе, у Немачкој, све је хладно и сурово, прија топлина дома, кад се дође овде.

- Није лако да дођеш, нисам имао велику репутацију пред долазак у Фленсбург. Саиграчи ме прихватили, Љуба ми улио огромно поверење, добио сам велику минутажу. Уколико поштено радиш посао, све дође на своје. Сада о томе и не размишљам. Сада те газе утакмице, наравно, буде кризе, лоших партија, али после три дана иде нова утакмица. Мораш да даш све од себе. Свака мора да се победи, чак и кад на тренингу играмо једни против других. И слажем се са Петром, припремни период код Немаца је најбитнији. Поштено нас газе. Три тренинга дневно. Не гледа се на сат. Знам само да пуно траје. Мораш да будеш спреман као животиња.

Сасвим друга филозофија.

- Играш среда-субота, практично нема тренинга. Битно је да имаш доброг тренера, који има осећај да не ломи играча. Имао сам две-три лоше утакмице, али играо и даље, сви имају „кредит”, не тера те тренер на клупу после прве грешке.

Кад смо код тренера, логично је да се постави питање у разлици између „тамошњих” и наших.

РЕЧ-ДВЕ О ГРАДОВИМА Један у Берлину, један у Фленсбургу. Два, у свему, различита града.
- Супер је Берлин, фасциниран сам, људи кажу да је то „Мали Њујорк”. Увек је пуно, има шта да се види и обиђе. Није прљав као што причају. Волим велике градове. Убедљиво најлепши у Немачкој - сматра Петар. Фленсбург је друга прича.
- Волим море, то ме вади. Фленсбург је на мору, додуше оном много хладном... Подсећа на скандинавски град, уосталом неколико пута је био у саставу Данске. До Данске је само два километара. Има 80.000 становника, све нам је близу, само о рукомету се прича, што ми прија. Кад ми Фленсбург досади, одем код Петра у Берлин.

- Ненормална разлика - јасан је Петар. - Не зато што су наши лоши, већ се ови у Немачкој баве играчима, разговарају са њима, не раздвајају их на млађе и старије, свако има свој задатак, тренер укаже шта смеш, шта не смеш. Други је менталитет код наших, све је потпуно другачије. Питање је како би све било да такав један странац дође овде. Хиљаду пута сам рекао да ми у рукомету немамо Жељка Обрадовића, Дуду Ивковића, Карија Пешића, Божидара Маљковића... Немамо тренерског аса. Могу да се љуте сви наши тренери, али мислим да је то тако.

Драшко: Треба студиозно да се баве тренери овим послом, као на Западу. Фасцинантно је како Љуба ради. Само једну утакмицу спрема 12, до 14 сати. Небитно против кога играмо, исти фокус, концентрација, нема ошуштања. Волео бих да се и код нас тренери студиозније баве тим послом. Греота је не искористити потенцијал који имају наши играчи, које доста цене у иностранству, причају о нама са дозом респекта. То треба да се искористи.

Шпански лежи Србима, али са немачким иде теже...

- Кратко сам у Немачкој, али иде. Са Игропулом причам на српском, са Икером Ромером на шпанском. Споразумевам се, то је најважније - смеје се Петар.

У Флеснбургу нема Шпанаца...

- Када смо дошли Богдан Радивојевић и ја у клуб, Љуба Врањеш је рекао да што пре научимо немачки. И запретио је казном од 500 евра, уколико чује да смо на српском, у свлачионици, под тушем, у аутобусу - иког оговарали. Ми имамо само три Немца у екипи, чак седам Данаца, нас двојица смо Срби. На шта би личило кад бисмо сви причали на свом језику... Још учим немачки. Основно знам, споразумевам се, идем на часове, али може много боље. Шпански нама лежи.

Учење немачког „или милом, или силом”.

- Ако у свлачионици не причамо немачки, свака реч кошта 25 евра. На дан утакмице - дупло. Кад звони телефон 30 евра. Једном ми је Драшко извадио тих 30 евра из џепа, јер ме је звао, док смо били у свлачионици. Не смемо на оброке да дођемо у папучама, кад се касни на оброк минут кошта 20 евра. На дан утакмице - дупло.

Тарифа у Фленсбургу је већа.

- Код нас су казне нешто веће, али на крају године, цела екипа од тих пара иде на заједничко путовање - открива Драшко Ненадић.

РЕПРЕЗЕНТАЦИЈА
Није јасно зашто нема Ненадића у репрезентацији Србије. Као да играчки квалитет имамо на „тоне”.

- Због рукомета је важно да Србија оде на ЕП у Пољску. Десило се Исланду да пропусти једно велико такмичење, може онда и нама. Ја сам увек ту за репрезентацију. Шта буде, биће - јасан је Петар..

Види се да је Драшку тешко док прича о националном тиму...

- То су све наши другари, желим им пуно среће у квалификацијама за ЕП. Желим и да дође прави стручњак и искористи играчки потенцијал који имамо.

ПРОЧИТАЈТЕ И ОВО:
* Ђорђевић: Нема више спуштања лествице
* Менаџер: Фофана у овом моменту нема простора поред Лазовића и Шкулетића
* Луковић: Печат на круну са Звездом
* Животна азбука Радомира Антића: Спортисти су понос Србије
* Мијаиловић добио писану одлуку о забрани тренирања с екипом, поједини играчи ће тражити да се врати у тим?
* Михајловић близу Сент Етијена
* Перкинс о доласку у Партизан: Не могу ништа да кажем у овом моменту, не знам о каквој се понуди ради
* Петрић тренер Синђелића