"ТРЕНУЦИ за памћење: Олимпизам у Србији 1912-2012", изложба која је одржана пре две године у Београду, била је једна од малобројних прилика када су људи на овим просторима могли да виде како изгледа боксерска медаља. Не било каква, већ она вечног сјаја. Сребро Тадије Качара са ОИ из Монтреала 1976. припада реликвијама наше племените вештине, јер последњих година о таквим успесима може само да се машта. О одличјима са највећих такмичења се прича само у перспективи и фантазијама.

Сваког пута се проналази неки изговор, увек је жреб био претежак, а фактор среће је изостао. Никада припреме нису трајале довољно дуго, никад није било довољно спаринг мечева и турнира у иностранству, а увек је фалило опреме, новца, квалитетне хране и суплемената. Упирало се прстом у савез, у вишу силу, у појединце. Али, то није решавало проблеме.

Уместо о успесима и победама боксера чешће се прича о досијеима појединаца у овом спорту, стварима које немају везе са рингом. Наслови у медијима, такође, дају слику и прилику стања ствари: "Српски боксери у јеку припрема избачени на улицу", "Министарство спасава српски бокс", "Бокс у Србији је умро!". То су само неки од натписа који су се суморно надвијали над домаћим рингом (и још се надвијају). Причало се и шушкало и о другим скандалима, неплаћеним рачунима, трошковима који нису били правдани, сендвичима, изосталим дневницама, лажима и лажним обећањима.

И тако генерације талената одлазе у заборав, једна за другом. Из ове перспективе, лако се потискује сећање на то да је Србија некада била светска боксерска велесила. Да су из нашег народа долазили истински шампиони и боксерске громаде. Да су се пред њима тресли Американци, Кубанци, Руси, Немци. Да су се мечеви одржавали пред пуном "Мараканом", да су "Пионир", Хала "Пинки", и друге дворане биле крцате на аматерским ревијама (аматерски бокс је одавно изгубио публику код нас). Да је све прштало од атрактивности, популарности, квалитета.

Тек, борба неколицине ентузијаста са свим тешкоћама притисла је конопце до те мере да је средином новембра 2013. одржана Ванредна изборна скупштина и изабрано ново руководство. Уместо Велизара Ђерића, који је, чини се, био усамљен у рингу у жељи да спасе шта се да спасти, на чело савеза је дошао Драган Игњатовић. Угледни пословни човек који је каријеру градио у Белорусији ухватио се укоштац са свим недаћама. А списак је био подугачак.

Опет, питање је колико дуго ће бити на том месту, јер није прошао ни дан по његовом избору, а да није било сукоба, спорења, омаловажавања. Наводно, избори нису били по прописима, чак се и АИБА успротивила. Све се то још решава.

Где је, заправо, цела ствар око српског бокса запела, зашто нема више шампиона? Зашто данас не остварујемо ни делић онога што смо некада успевали. Како се вратити у колосек? Ово су само нека од питања на која ће наредних дана за "Новости" да одговарају легенде ринга, бивши и садашњи боксери, тренери, селектори, Боксерски савез Србије и сви који су просипали "крв и зној" међу конопцима.

ПОСЛЕДЊИ УСПЕХ ОСТВАРЕН 1995.
НИЈЕ било шампионата са ког се наши боксери нису враћали као хероји. На СП у Београду 1978. освојили су чак шест медаља, пет сребрних, једну бронзу, а Вујковић, Тадија Качар, Богујевци, Ристић, Шаћировић и Слободан Качар су се пели на постоље. У Минхену 1982. Пузовић, Лабудовић и Бузоли су узели бронзе, Пузовић је био сјајан и у Рину 1986, Добрашиновић у Москви 1991, а Славиша Поповић у Берлину 1995. Сви бронзани. Са ОИ је донето шест медаља: Слободан Качар злато из Москве, Звонко Вујин из Мексика и Минхена бронзу, Тадија Качар сребро из Монтреала, а Пузовић и Салиху бронзу из Лос Анђелеса. На ЕП смо освојили 39 медаља, а последње су узели Бајровић и Добрашиновић, у Гетеборгу 1991. (ако се не рачуна успех Црногорца Сјеклоће из 2005)...

Сутра: Занесењаци чувају клубове