Шефик: Црна Гора – грешка, нигде није као у Звезди

ЧОВЕК са југа - јунак севера. Денис Шефик је искреношћу, поштењем, одважношћу освојио навијаче Црвене звезде. Нико му никад није замерио што воли Партизан, јер у базену „гине“ за црвено-беле.

Захвалан је и маестрални голман „делијама“ на феноменалној подршци, јер без њих тешко да би исписао најлепшу страницу у својој клупској каријери. Коначно је постао првак Европе, освајач четири трофеја у једној сезони.

- Увек сам према свима искрен. Многи моји другови с којима сам одрастао мислили су да нећу дати све од себе када играм за Звезду. Али, ја не бих могао себе у огледало да погледам. Мислим да су то препознали навијачи Звезде - прича Шефик, који је и у 37. години један од најбољих голмана света.

Денис је дете Партизана. Ученик је славне школе ватерпола на Бањици. На почетку каријере је можда био и нестрпљив, па је рано напустио црно-бели брод. Опробао се у Бечеју, па се поново вратио у матични клуб, да би у херцегновском Јадрану свима показао од каквог је материјала саткан.

- Тај Јадран је имао највише утицаја на моју каријеру - истиче Шефик.

Постао је и чудотворац на голу, права хоботница. Убрзо је приграбио „јединицу“ СЦГ. Сматра да је финална утакмица са Хрватском (10:9) на ЕП 2003. у Крању била пресудна за његову каријеру:

- Било је то после распада СФРЈ, први меч за злато са њима. Знали смо да можемо много да добијемо, али и да изгубимо. Сви који ме прате сећају се да сам седам-осам секунди пре краја одбранио шут Хинићу са стативе. То ми је била највећа одскочна даска у каријери.

Било је и пораза. Ретких, али болних. Најтежи без сумње финални на Олимпијским играма 2004. у Атини од Мађарске.

- Моја генерација тих 7:8 никад неће да преболи. Имали смо добијену утакмицу и изгубили. На следећим Играма 2008. у Пекингу пораз је био више личан - каже Шефик.

И одмах одмахује руком да је реч о сукобу са Александром Шапићем:

- То остаје међу нама. Али, ја сам доживео и пораз за који сам сам крив. Направио сам грешку што сам одлучио да браним за национални тим Црне Горе. Све што сам годинама стварао, деградио сам за те две године.

Признаје Шефик да су га Црногорци звали још 2006, када су се после референдума осамосталили.

- После онога што сам доживео у Пекингу, где нисам заслужио да тадашњи селектор Удовичић има такав однос према мени, схватио сам да сам завршио у репрезентацији. Сетио сам се да сам у Јадрану направио име, а имао сам и осећај да им дугујем, да су заслужили да браним за њих. Само није испало ни близу како сам планирао. Чак је било веома лоше по мене - прича мирним гласом Шефик.

Али Лондон не памти само по чињеници да је био други голман Црне Горе, већ и по одлуци да појача Црвену звезду.

- Годинама ме је звао мој пријатељ Викор Јеленић. Ипак, за време Игара разговарали смо Андрија Прлаиновић, Душко Пијетловић, Никола Рађен и ја. Договорили смо се, пружили руку једни другима и тог тренутка сам одлучио да дођем у Звезду - прича Шефик.

Феноменални голман увек наглашава да клубове бира због људи.

- Нигде није било као у Звезди. Међу играчима нема љубоморе, зависти, Дејан Савић се показао као одличан тренер, тачно зна ко је какав. Да нисмо били такви тешко бисмо прегрмели све проблеме. Нарочито после освојеног Купа када је речено да пара нема, да може да оде свако ко се снађе. Договорили смо се да останемо и освајањем четири круне остварили смо највећи успех у историји клупског ватерпола - поносан је Шефик.

Да година не буде бриљантна побринула се ЛЕН, која је изменом система такмичења у Лиги шампиона Звезду послала у квалификације, где ју је на последњем степенику зауставио Про Реко.

- То ниједан првак није доживео. Нико у Савезу није стао иза Звезде. Као и у осталим стварима ми веома ретко стојимо једни иза других и зато се налазимо ту где јесмо. Волимо много да причамо, а када треба да се уради нешто конкретно, онда нас има мало и више окрећемо леђа својима него што им дајемо подршку. Сада морамо све да учинимо како бисмо одбранили Куп и првенство.