НИЈЕ Новак Ђоковић играма против Доминика Тима и Роџера Федерера, ма колико млади Аустријанац и времешни Швајцарац одиграли добро, заслужио да се нађе у полуфиналу АТП турнира. Али, искрено, ни лондонска публика није заслужила да га гледа у завршним борбама за пехар.

Јер, ако мање-више исти гледаоци за указану огромну привилегију од пре само непуна четири месеца, "ретернирају" звиждуцима, повицима и којекаквим покушајима деконцентрације једном од најбољих икада на туру, онда је и добро што их је Новак лошијим издањима у "О2 арени" лишио могућности да опет буду пасивни део тениске историје. А тада су, неких двадесетак километара западније, били сведоци једног од најневероватнијих мечева откад је 1868. посејана трава на најгламурознијој тениској позорници званој "Свеенглески клуб за тенис на трави и крикет".

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Британски тенисери критиковали публику у Лондону: Новак ово није заслужио

Додуше, не може им се замерити што им за Федерера јаче куца срце, у које је он ушетао још на почетку успона ка врху, као "добри дечко из краја", а не за Новака који се, ма колико медији покушавали да га другачије представе, никад није трудио да на терену, било да је саздан од шљаке, траве, бетона или разноразних вештачких "флексова", подилази (квази)господским правилима уштирканим као обавезно бела опрема на Вимблдону.

Понекад прегласан, понекад љут, понекад дрчан, често насмејан... Али, Ђоковић никад није дозволио да одсјаји са силних пехара, а њих је сакупио за музеј позамашних димензија, његовим искреним емоцијама, па макар оне биле и негативне, заслепе пут до истинских љубитеља тениса. Можда га баш и зато публика у областима у којима извире велики страх данашњице да токови новца не поплаве обичајне и моралне норме понашања, не воли. Односно, завиде му што је увек био и остао само свој.