Да је жив легендарни кошаркаш Дражен Петровић данас би прославио 55. рођендан. Каријера кошаркашког Моцарта почела је у родном Шибенику.

Цибона је потом захваљујући Дражену ушла међу еуропске великане - двапут их је одвео до европског наслова и остао запамћен по 112 кошева Олимпији у једној утакмици 1985., по просјеку од 37.7 кошева по утакмици у четири сезоне...

У две сезоне у мадридском Реалу освојио је Куп купова и шпанско првенсто и куп, с просеком од 28.2 коша по мечу, да би потом отишао у НБА лигу.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: ДРАМАТИЧНА ИСПОВЕСТ БИСЕРКЕ ПЕТРОВИЋ: Мислила сам да ме Дражен зове, а онда ми је слушалица испала из руку и кренула сам према балкону...

Он је показао да прекоокеанска кошарка није резервиран само за Американце. Године 1993. био је изабран у трећу петорку НБА сезоне с просеком од 22.3 коша за Њу Џерси.

ДРАЖЕНОВ ДРЕС У ШИБЕНИКУ Дрес чувеног Дражена Петровића, у част 55. рођендана једног од најбољих европских кошаркаша свих времена, постављен је на згради Градске управе у Шибенику.

За репрезентацију Југославије дебитовао је на Олимпијским играма у Лос Анђелесу, где је освојио бронзу, исту медаљу, али као МВП турнира освојио је на СП у Шпанији 1986, као и на ЕП у Грчкој 1987. године.

На Олимпијским играма у Сеулу освојио је сребро, да би највеће успехе остварио на ЕП у Загребу 1989. и на СП баредне године у Аргентине освајањем златних медаља, титулом МВП-ија и најбољег стрелца.

По распаду СФРЈ "изабрао" је Хрватску и предводио је њихов национални тим до сребра на Олимпијским играма у Барселони 1992. године и чувеног финала са оригиналним "Дрим тимом", у којем је надмашио чак и Мајкла Џордана и са 21 поеном био најефикаснији актер меча.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: ДИРЉИВ СУСРЕТ ДРАЖЕНОВЕ МАЈКЕ И ДРАГИЋА: Горан изненадио Бисерку, поклонио јој дрес и изљубио је по “српском” обичају

Кошаркашки Моцарт, човек који је поставио нови стандарде у европској кошарци, а касније "пробијао" пут европским играчима у НБА лиги изгубио је живот непосредно уочи 29. рођендана, када је требало да пружи најбоље парије на терену.

Настрадао је код Денкендорфа, враћајући се се из Пољске, где је играо за Хрватску против Словеније у квалификацијама за ЕП, када је камион из супротног смера налетео на "голф" којим је управљала његова девојка немачка манекенка Клара Шаланци.

Иако је тих годинама у некадашњој СФРЈ беснео рат, туга због Драженови смрти "ујединила" је све народе од Вардара до Триглава

За 29 година живота оставио је богато наслеђе, а ово су неке од животних лекција којих се придржавао легендарни кошаркаш.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: БИСЕРКА ПЕТРОВИЋ О ДРАЖЕНОВОЈ ДЕВОЈЦИ: Клара је монструм, није чак ни са Хилал у контакту

Самопоуздање

- Дајте ми 30 минута и свакој НБА екипи убацићу 20 кошева.

Интелигенција

- Можда Реџи Милер сматра некоректним колико сам поена постигао, а не оно што сам причао на терену.

Реалност

- Нико никад није добио све утакмице. Што пре то схватиш, биће ти лакше.

Марљивост

- Таленат сам ценио до 16. године. Након тога, прионуо сам на тежак рад.

Лудост

- Ако некад нисам могао на тренинг, истог тренутка бих се разболео.

Страст

- Када стојим, пропадам. Тешко ми је да то опишем некоме ко никад није осетио звук када си сам у дворани с лоптом.

кошарци

- Кошарка поседује чистоћу која се лако преноси у било који језик.

О Портланду

- Портланд ћу памтити по киши.

О “дрим тиму” 1992.

- Људи моји, биће чудо. Не морамо да их добијемо, али можемо се носимо с њима. Неће нас згазити.


О себи

- Да се не бавим кошарком, био бих много повученија особа. Пре сам био много затворенији. Па и сад када се утакмица заврши, не волим ићи у гужву с много људи.

О звездама

-Обавезно прочитам шта ми предвиђају звезде, мада сматрам да све зависи од мене. Већину ствари човек ипак сам може држати под контролом.

О Шибенику

- Ако је истина да се прва љубав никад не заборавља, онда је Шибеник остао у мени од првих дана. Тамо је све почело, мада сам емоције често гурао у страну. Никад, заправо, нисам имао довољно времена. Шибеник је одредио моју каријеру и показао ми пут. Надам се да ће разумети... за оно што желим од кошарке, морам ићи даље. Морам затворити један круг, да бих отворио други.

Непопустљивост

- Шест или седам ујутро, није важно. Увече бих узео кључ, отворио врата дворане и тренирао. Чистачице и ја. Оне би радиле своје, ја своје. Никад нисам пропустио јутарњи тренинг. Никад. Узмем лопту, убацим 500 или више. Поставим столице и дриблам. И тако сатима. И уживам.

О споредној улози

- За младог играча нема ништа опасније од седења на клупи. Увек сам проводио далеко више времена у игри него на клупи. То је срећна страна моје каријере. Никакав тренинг не може надоместити оно што се стекне сталним играњем.

О бившој држави након украдене титуле

- У Нови сад не идем, па и да сви одлучите да идете. Своју златну медаљу никоме не дам. Што се мене тиче, ми смо прваци.

О одласку

- Није било лако напустити Шибеник. Хиљаду разлога, али нисам имао право следити своје емоције. Морао сам кренути стазом кошаркашког инстинкта.

О сазревању

- Играјући кошарку и путујући вероватно сазревам пре времена. Чини ми се да сам озбиљнији него моји вршњаци.

О брату

- Да је Ацо играо фудбал, и ја бих. Да је ватерполо, ја бих исто.

О супарницима

- Кад изађеш на игралиште, важно је да никоме не попустиш. Играчи све чине да један другога деконцентришу. Ако се повучеш и не узвратиш, посао им је успио. Ја им аутоматски одговорим, па им се то не свиђа.

О правој мјери

- Не могу да играм ако нисам на рубу инцидента, али инцидент нећу никад направити.

О мајци

- Што се чудите што је она на свакој утакмици? Зар мајци није место уз своју децу? Она је наша хрид која прима и од које се одбијају највећи проблеми.

О новцу

- Они који егзистенцијална питања реше пре него што било шта постигну у животу, на крају редовно лоше прођу. Са милион долара, два или пет опет могу само једном да ручам, и вечерам

О Загребу

- Превагнула су три разлога: студије права, изазов у Купу шампиона и жеља да играм са братом.

О школи

- Уписао сам се и студије ће ми бити у првом плану. Не желим да разочарам оца којем је најважнија школа.


О Цибони

- Сви су ме тражили, цела лига. Али, од првог дана за мене је постојала само Цибона.

О немилосрдности (Шибенци на првој утакмици убацио 56 кошева)

- Не, није ми тешко. Успомене су успомене. Љубав је љубав, али на терену никога не познајем. Даћу им опет ако будем могао.

О лопти

- Лопта, човече. Увек ју носим у ауту. Кад ми дође, одем у дворану и испуцам 100, 200 или 500.

О одговорности

- Ово је посао у којем немаш право на лош дан. Више од свега осећам обавезу према навијачима. Мораш вратити њихову љубав. Играм за њих, а истовремено за клуб и себе.

Осећај

- Никад се нисам трудио, моја игра није патила од збрајања. То ми је било тако логично. Нисам намеравао, једноставно, знао сам.


Моћ понављања

- Морамо поновити наслов првака Европе. Само се тако памте велике екипе и велики победници.

О будућности

- У НБА ћу ићи са 24 или 25 година, у напону снаге. Ако ме здравље послужи, играћу до 35 године. Затим бих отворио адвокатску канцеларију.

О поразима

- Не можеш да утичеш. Зашто бих се више живцирао? Мораш што пре да заборавиш да нећеш добити све утакмице. Плакање за једним поразом, ма како болан био, само ће успорити каријеру. Ако си чист пред собом, ако знаш да си учинио све за победу, најбоље је – заборави. Заборави одмах.

О НБА

- Америка ме страшно привлачи. Тамо се игра кошарка какву волим. Нема фолирања. Игра човек против човека, један на један. Ако на свакој могу постићи 40 поена, онда то није оно право. То није оно што желим.

О снази

- У Портланду сам у првим данима на тренинзима играо против Клајда Дрекслера. Нисам се могао снаћи. Ја бих њему дао кош, два, он мени 20. Питао сам се што ја ту радим, јесам ли погрешио што сам отишао из Европе. А онда сам схватио. Без снаге си нико и ништа. Не стигнеш ни да помислиш на шут, већ су ти на руци, рамену, леђима. Да сам толико тренирао у Шибенци или Цибони, колико сам радио кад сам дошао у НБА, био бих 30 посто бољи играч.

О подршци и о неразумевању

- Клајд је фантастичан. Осећам да ми верује. Портер је друга прича. Немам ништа против Терија, али имам осећај да он има нешто против мене. Не може да стоји на ногама, а ипак игра. Не жели да испусти стартну позицију. Ни мртав ми неће дати прилику. Добро зна да бих је искористио.

О тузи

- Страшно, они се веселе и побеђују. Ја само седим. Не могу се ни радовати.

Алтернатива

- Ако не могу да играм у Портланду, могу негде другде.

О Рику Аделману (тренер Портланда)

- Рик ми никад није приговарао. Био је задовољан мојим радом и односом према кошарци. Никад ми није објаснио зашто не играм, иако је знао, морао је знати, колико могу и колико вредим.


О жељи

- Више немамо што да кажемо. Ни Аделман мени, ни ја њему. Морам да одем да бих доказао колико вредим. Никад у каријери нисам седио на клупи. Нећу ни у Портланду. Па макар били шампиони. Ако морам да одем у најслабију екипу, идем. Овај пут само с играчким гаранцијама.

О Американцима

- Они су одлични, сјајни, али нису ванземаљци.

Одлучност

- Остаћу у Нетсима једино ако клуб намерава да створи тим која ће се борити за наслов првака.

О Европљанима

- Ако сам нешто научио у НБА, онда сам научио да држим до себе. Нико ме неће ударати. Имам своје име и презиме. Нисам пролазник. Знам да се некима то не свиђа, али морају то да прихвате, ма како их то чинило несрећнима. Има места за Европљане, никако само у епизодним улогама.

О различитости између континената

- У НБА су правила јасно одређена. Док побеђујеш, еуфорија. Кад губиш, сваки на своју страну. Кућне пријатеље заборавите. НБА је пре свега - или једино - посао.

О Ол-стару

- Како играм, тамо ми је дефинитивно место. Ако критеријум буде игра, а не нешто друго. Али, ако и не одиграм ту утакмицу, доказао сам и себи и другима, да сам им раван.

О Чаку Дејлију (селектору "дрим тима" и тренеру у Нетсима)

- Дао ми је максималну слободу у игри, веровао ми је. Слично је и са саиграчима, више ме траже. Имам и бољи третман код судија. Поставио сам стандарде који се очигледно цене.

О Дивцу након случаја застава

- Играли смо две утакмице са Лејкерсима и обе победили. Нас двојица нисмо разговарали, нити се поздравили. Окренули смо главе један од другога тако да је све прошло без контакта. Он се јасно изјаснио и колико знам, доста је помогао својима.

О Хрватској

- У ранијим селекцијама бивше Југославије, Хрватска је имала своје играче заслужне за 70 или 80 посто у свим великим медаљама.

О скромности

- Код нас је свако капетан. Погледајте петорку. Кукоч, Рађа, Стојко... Шта ће њима капетан? Капетанску улогу схватам тако да је једино што то значи да у сваком погледу и у сваком тренутку будем примјер. Увек на највишем нивоу.

Највећа љубав

- Кошарка је мој живот. Никад нећу престати волети кошарку.