ЗЛАТНА историја југословенске и српске кошарке у свечаној сали Скупштине града Београда, на опроштају од човека који је исписао нека од њених најлепших поглавља. Комеморативни скуп у част Жарка Варајића, преминулог у 67. години после дуге и тешке болести, окупио је његове другове из шампионске генерације Босне, велике ривале са терена некадашње државе, наследнике који су се угледали на њега као пример споја играчких и људских врлина, достојанствености и ретке интелектуалне ширине.

Од легенде су се опростили председник КСС Предраг Даниловић, и његов велики ривал из играчких дана Жарко Зечевић, још већи пријатељ ван кошаркашког терена. Сузе су падале као кошеви Варајића у чувеном финалу Купа шампиона 1979. на крају емотивног говора, који је Зечевић завршио омиљеним песничким цитатом свог друга: "Само су преци моји, све остало је туђе".

- Ускоро пуним 70 година и, мање-више, ништа ми не недостаје - причао је прослављени тренер Светислав Пешић, Варајићев саиграч из Босне. - Недостају ми родитељи кад одем у Пирот и недостаје ми Југославија. Дан кад је отишао Вараја један је од најтужнијих у мом животу. Много времена проводио сам са њим у последњих пет година. Не као Зека, који је свакодневно био са њим и његовом породицом.

Позлаћени врх Варајићеве величанствене играчке каријере је титула у Купу шампиона 1979. са Босном и 45 поена у финалу против моћног Варезеа. Рекорд одолева већ 40 година...
ШАЛА ИЗА ОЗБИЉНОГ ЛИЦАДА је Варајићева озбиљна спољашности крила ведар дух од оних који га нису добро познавали, говори анегдота коју нам је испричао Светислав Пешић.
- У Ротенбургу се припремамо за Индијанаполис, дође из Франкурта Никола Станковић да донесе нешто играчима. На вечери, Вараја као директор репрезентације шета около у играчкој опреми. Пита га Никола у полушали: "Ти овако стално у опреми". Каже му Вараја: "Можда ће ме Пешић повести у Индијанаполис да одиграм последње утакмице". Био је шаљивџија.

- Ни са свим новим правилима и тројкама, не може се тај рекорд никад достићи - уверен је Богдан Тањевић, тренер тог невероватног тима, првог из Југославије са највећом клупском титулом. - Финале марша дугог осам година, пет-шест играча било је заједно још од друге лиге. Чудесна ствар. Таква прилика се није могла пропустити, играли смо фантастичну утакмицу против најбоље европске екипе. Знао сам шта ко може, али је 45 поена заиста много. Ставили смо противника у "меч ап зону", што је за играча Варајиног квалитета било као позив на свадбу.

Био је директор репрезентације у време њених последњих златних година: на ЕП у Истанбулу 2001. и СП у Индијанаполису 2002. Био је директор млађих селекција чудесног лета када су наши момци освојили златне медаље у свим категоријама.

- Ближе сам га упознао када је постао функционер, био је одлична спона између играча и тренера. Знао је да приђе играчима, знао шта су потребе једног тима. И ту је оставио велики траг, сећам га се из периода кад смо постали европски и светски прваци. Диван човек, достојанственог држања - сећа се Дејан Бодирога, неко ко добро зна шта значи играти финала и освајати титуле. - Играчи знају да је тешко постићи 45 поена и на тренингу, а не у финалу Купа шампиона. То је за сав респект и за сва времена.

Кошаркаш, функционер и човек за сва времена, сахрањен је у петак у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.

ЛЕГЕНДЕ ИСПРАТИЛЕ ЛЕГЕНДУ
ТЕШКО је побројати све који су се окупили на испраћају Жарка Варајића: Богдан Тањевић, Светислав Пешић, Божидар Маљковић, Дражен Далипагић, Драган Кићановић, Зоран Славнић, Ратко Радовановић, Предраг Даниловић, Дејан Бодирога, Дејан Томашевић, Драган Тодорић, Бранко Ковачевић, Душко Вујошевић, Боро Вучевић, Стеван Караџић, Миливоје Каралејић, Зоран Гајић, Илија Петковић, Станислав Караси, Дуда Маравић, Љубиша Тумбаковић, министар спорта Вања Удовичић...

*ПОРОДИЦА Супруга Мира са кћеркама Јеленом и Бојаном

*ВЕЛИКАНИ Радовановић, Тањевић, Бодирога и Пешић

*СУЗЕ Емотиван говор Жарка Зечевића