НЕКЕ ране могу да зарасту, нека сећања никад не избледе. У случају Жрка Варајића, легендарног југословенског кошаркаша, и једно и друго је жива истина. Човек који је у анале европске клупске кошарке ушао 1979. године, када је у финалу Купа шампиона убацио италијанском Варезеу 45 поена и Босни донео највреднији трофеј у историји клуба, и данас живи од кошарке и за кошарку.


Истина, пре четири године је напустио КСС, али од спорта који га је учинио славним не може да “побегне”. За “Новости” је причао о прошлости, садашњости и будућности српске “краљице игара”, која последњих година изгледа лошије него што заслужује.


- Моје и ово садашње време не могу уопште да се пореде. Мени често сећања оду у те седамдесете године, када смо ја и моја сјајна генерација правили једну од блиставијих страна кошаркашке историје. Па, мојих 45 и Мирзиних 30 поена у финалу против Варезеа су детаљи који се и данас препричавају. Није ли то довољан доказ, рачунајући и последњи блесак домаће кошарке из Истанбула 2001. и Индијанаполиса 2002. године, који јасно показује од када до када смо владали Европом и светом. Истина, сместило се ту и европско сребро из Пољске 2009. године, али изгубили смо континуитет успешних наступа на великим такмичењима - почиње Варајић.


* Данас су неки нови клинци и нека нова правила на снази?

 

ПОДРШКА АСОВИМА ДАНАС у Сазоновој 83 седе и раде некадашњи асови домаће кошарке.
- Бодирога, Томашевић, Тарлаћ и остали имају моју пуну подршку. Знам врло добро како им је. Они су несумњиви шампиони који воле и знају свој посао. Не свиђа ми се када прочитам спорадичне изјаве да ће се неко од њих повући ако се са тог места повуче и председник Савеза. Зашто би то радили, када су овакви потребни српској кошарци. Нјихову енергију и идеје чекали смо годинама.

- Данас се домаћи спортисти утркују ко ће бити већа медијска звезда, али у исто време имате апсурд да понегде траже паре да би играли за репрезентацију рођене земље. У време када сам се ја бавио кошарком, то би сигурно било на нивоу научне фантастике. Када је мене селектор звао у репрезентацију, био сам спреман да сакријем и неку ситнију повреду, ма... пешке да дођем на окупљање. Данима нисам спавао чекајући саопштавање списка. Данас се све некако обрнуло наглаваке. Ондашње и данашње време су по скоро свему неспојиви.


* Шта данас недостаје српској кошарци?


- Врхунска кошарка више не станује у Србији. Ми већ равно десет година не постојимо као кошаркашка сила. Поменута 2001. и 2002. година су две последње године у којима смо били аутентични владари. Наравно да је питање зашто је то тако... Пре свега је то због никад слабијег стручног кадра. Он је данас на најнижим гранама. Струка и едукација су апсолутно занемарени. Једном годишње, у јулу, одржи се тренерски семинар и то је све. Реално, то је премало у време када Шпанија и неке друге велесиле улажу огроман новац и време. Раније смо наше младе стручњаке слали на дошколовавање и студијска путовања по Америци и Европи. Данас више тога нема.


* Има ли светла на крају нашег кошаркашког тунела?


- Ценим да је следећа година прекретница за нашу кошарку. Или ћемо се вратити на велику кошаркашку сцену, или дефинитивно одлазимо са ње. Дакле, Европско првенство у Словенији је највероватније последњи воз у који можемо да уђемо, јер имамо селекцију играча који су скоро шест година заједно.


* Шта мислите о систему домаћег такмичења?

 

ЗЛАТАН ТРАГ ЖАРКО Варајић је 2008. године отишао из Кошаркашког савеза Србије.
- Ја сам из њега буквално најурен. И то у тренутку када сам са функције директора свих селекција, са групом сјајних сарадника и тренера избројао 26 медаља у 32 такмичења. Од тога су чак 23 биле златне. Рецимо, само 2007. године је наших пет млађих селекција освојило пет златних медаља. После тога сам постао, што би се рекло, технолошки вишак - каже Варајић.

 

- Он је скарадан. Некадашња кошаркашка велесила је, нажалост, постала препознатљива по томе да јој је домаће такмичење подређено Јадранској лиги. Наше домаће такмичење, његов најзанимљивије део, траје само месец и по дана. И шампион такве лиге може само да се похвали пехаром, али не и пласманом у Евролигу. Да ли је то нормално у земљи која се у вези са кошарком деценијама питала апсолутно за све. Па, од нас су, у позитивном смислу, дрхтали сви. Апсурд је да “земља кошарке” није са својом лигом чланица УЛЕБ, најмоћније европске клупске организације.


* Има ли талената у мањим или већим кошаркашким срединама?


- Прво, мање кошаркашке средине, некада чувени кошаркашки центри, скоро и да не постоје. Потпуно нелогично, кошарка више ни по чему није први спорт у Србији. Негде је и разумљиво зашто би данас сви да оду у тенисере, ватерполисте, одбојкаше, можда и у теквондисте. Јасно је, сви би да се баве спортом којим се баве шампиони. Иначе, данас највећи таленти, који су можда несуђене кошаркашке звезде, не баве се кошарком већ неким другим спортом. Наша кошарка је због лошег рада и резултата пропустила два олимпијска циклуса. Није нас било у Пекингу и Лондону, а последња стратегија је прављена управо због Лондона, а не због Европског првенства у Словенији, за које смо се једва пласирали.


* Пратите ли разна препуцавања и садржај отворених писама на релацијама највећих клубова?


- То је једна од ствари која је била непојмљива у кошарци пре десетак година. Данас је кошаркашка организација изгубила компактност, јединство. Могу да се опкладим да би данас и најбоља идеја за спас српске клупске, или репрезентативне кошарке, доживела фијаско због туђих сујета. Нешто што се раније заснивало на јединству, данас је разбијено.


* Има ли светле тачке у мору проблема?

 

СТРАНЦИ (НИ)СУ ПРОБЛЕМ ИНВАЗИЈА страних кошаркаша у домаће клубове попримила је овакве размере још пре неколико година.
- Партизан је, рецимо, годинама беспрекорном прецизношћу доводио Американце. Ове године, то није случај. Ти странци су били играчи који праве разлику на терену. Наша данашња економска немоћ се одразила и у саставима наших тимова. Пре је то разлог него лоша процена Партизана, Звезде, Радничког или неког другог клуба.

 

- Једна од њих је Партизан који годинама има невероватан систем, али тврдим да ни он неће моћи да издржи, јер многе карике у том ланцу су постале слабе. Осим тога, домаћа кошарка не може да напредује ако постоји само један доминантан клуб. Само добра, здрава конкуренција може да рађа шампионе и шампионски начин размишљања и функционисања.


Реч кошаркашке легенде, као и у финалу 1979. године. Без “коске” и убедљиво.



ПУТ ЈЕДНЕ ОЛИМПИЈСКЕ МЕДАЛјЕ

УЈУТРО, 25. маја 1992. године, Жарко Варајић је закључао врата свог стана у Сарајеву, у Загребачкој улици број 4, и са једном торбом, у којој је била само гардероба, напустио град у којем је доживео планетарну славу.

Два сата касније врата су обијена, а из стана је нестало 25 врхунских уметничких дела и више од 60 трофеја и медаља. Само једна, олимпијско сребро из Монтреала 1976. је пре неколико месеци поново нашло пут до свог власника.

- То је био посебно емотиван тренутак за мене. Јавио ми се један момак, 28-годишњи Давор Васиљевић из Новог Сада, и вратио ми медаљу коју је његов деда, Сарајлија откупио пре неколико година. Био је то неописив осећај, препун емоција и сећања. Помашани и радост и сета. Био је то хуман и морални чин, а ја и данас не могу да опишем колико ми та медаља из Монтреала значи, јер сви моји пехари су, у ствари, мој живот - каже Варајић, који је носилац и “Супер оскара” за најбољег европског кошаркаша 1979.

Ко зна где су данас сви ти трофеји, једном остављени на Грбавици...