"КАКО каже наша навијачка песма: добро памтим све..." Тако започиње своју животну причу 44-годишњи Дарко Димитријевић, дете Новог Београда, а већ 25 година становник Хавајских острва. Са сином Луком био је у Манчестеру, на мечу који ће моћи да препричава унуцима, као што он слушао бајке о дуелу из 1966. када су његови црно-бели ушли у финале ондашњег Купа шампиона.


То су, наравно, била нека друга времена, када је Партизан остварио највећи успех у историји, док је садашњост другачија, па је срећа и када дође до мечева са највећим клубовима Европе. Манчестер јунајтед је у четвртак лако савладао клуб из Хумске, али ово је прича о љубави према клубу која не зна за границе и километре.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Опчињени "Театром снова": Фудбалери Партизана импресионирани амбијентом и ривалом у Манчестеру


- Одрастао сам уз Партизан, са оцем сам одлазио редовно на Стадион ЈНА, а временом са друговима из Блока и на јужну трибину. Памтим голове Драгана Манцеа, Милка Ђуровског, па Пеђе Мијатовића. Ивица Осим је стварао екипу која је могла да освоји Европу да није дошло до распада земље. У Америку сам отишао 1993, са 18 година, али сам и са друге стране света наставио да пратим црно-беле, свакодневно и у свим спортским дисциплинама. Љубав за Партизаном била је нераскидива нит која ме је спајала са родним градом, друговима, сестром и родитељима и враћала у најлепши период одрастања - причао нам је у Манчестеру Дарко.


Одлазак у Калифорнију, на средњошколску размену, током најтежег периода санкција и уз велико пожртвовање родитеља, носио је велику неизвесност. Дарко је знао да му је спорт једини начин да обезбеди наставак студија на колеџу: као ватерполиста Партизана, где је у млађим категоријама играо у генерацији Дејана Савића и Даче Икодиновића, у америчкој лиги за средњошколце важио је за "марсовца". Оборио је рекорде по броју постигнутих голова и могао да бира где ће наставити студије као стипендиста. За нови дом изабрао је Хонолулу, главни град Хаваја, где је после универзитета остао да ради у фармацеутској индустрији и основао породицу.

Биле су то године у којима интернет још није заживео, па је телефон био једина веза са отаџбином и - Партизаном.


- Позвао бих мајку и одслушао дерби путем слушалице наслоњене на радио. Знао сам да ме чека рачун од 500 долара на крају месеца и прековремени рад, али нисам жалио - сећа се Дарко.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Избачени, па враћени на трибине: Како су навијачи Партизана могли да не виде љубимце на "Олд Трафорду"


Касније је путем интернета праћење црно-белих постало много лакше, али још интензивније.


- Не пропуштам ништа. Пробудим се ноћу да гледам Младост Лучани - Партизан, као и сваки меч кошаркаша. На путу са Хаваја Лука и ја смо имали подужу паузу на аеродрому у Њујорку, па смо искористили време да погледамо на таблету меч са Чукаричким и победу кошаркаша против Лиможа. Тринкијери се показао као одличан избор, подсећа ме на Дулета Вујошевића у раду са младима. Маштам да Жељко Обрадовић заврши каријеру тамо где је започео - и да нас опет доведе на кров Европе - износи своје жеље Дарко.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Играо је на “Театру снова” са само 17 година, али се кући није вратио срећан: Пораз сваку радост брише


На Хавајима живи стотинак Срба, углавном пристиглих током деведесетих и касније. Већина су млади који су дошли захваљујући спортским стипендијама за колеџ: кошаркаши, одбојкаши и тенисери. У граду Хонолулу, на главном хавајском острву Оаху усред Пацифика, рађају се пријатељства и кумства, а до поделе долази само када заједно гледају београдски дерби.



Дарко са Иваном Јевтовићем
АМЕРИЧКИ ПАСОШ - ДРЕС ПАРТИЗАНА

У СВОЈИМ америчким пасошима Дарко и његов петнаестогодишњи син Лука сликали су се у дресу Партизана, да се зна одакле су корени где год да крену. Уз помоћ оца и деде Добривоја, честог госта, у дворишту куће у Хонолулу ускоро почињу да граде трем на коме ће бити уклесано:

На крају света да игра Партизан, он никада неће остати сам!Гробари са Хаваја!”