НАЈВЕЋА и најквалитетнија спона која везује Црвену звезду и Тотенхем је легендарни Горан Буњевчевић. Београдски и лондонски великани могу да буду поносни што је за њих играо врхунски фудбалер, али пре свега човек кога су сви обожавали због вансеријске доброте и људских квалитета.

Нажалост, пре нешто више од годину дана, Горан Буњевчевић је у четрдесет петој изненада преминуо. Предстојећи двомеч у Лиги шампиона прави је повод да се евоцирају успомене на јединог српског играча који је у каријери наступао и за црвено-беле и за популарне "певце".

- Да је мој Горан жив, био би пресрећан и уживао би што се две његове екипе састају у Лиги шампиона - каже Мирко Буњевчевић за "Новости", Горанов рођени брат који је такође био добар играч, а сада је селектор Србије за генерацију 2005. - Мени је срце било препуно када је жреб саставио Црвену звезду и Тотенхем баш због њега. Звали су ме ових дана енглески новинари, као и људи из лондонског клуба, јер га сви памте по добром. Планирали смо да се у другом мечу у Београду направи кореографија у знак сећања на Горана, зато што је био капитен и Тотенхема и Звезде.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: ТОТЕНХЕМ ИМА ДРУГЕ MУКЕ: Покетино на конференцији за медије једва споменуо Звезду

МНОГО МИ ЈЕ ТЕШКО ТУГА за вољеним братом код Мирка је и даље огромна. Тешко му је било док је причао о успоменама. - Био сам веома везан за њега, још ми је много тешко. Имао сам у њему саветника, критичара, све... Кад год сам у животу доносио неку важнију одлуку, прво бих отишао код њега. Људи су га ценили због поштења, огромне позитивне енергије. Као фудбалски функционер имао је визије, идеје. У Звезди није успео, као директор репрезентције хтео је да се направи систем, максимално се посветио да се пласирамо на Светско првенство. Нажалост, није отишао са репрезентацијом у Русију.

Црвено-беле боје заузимале су наважније место у Горановом срцу. Наравно, волео је и Тотенхем у коме је провео пет сезона, од 2001. до 2006. године.

- После четири године проведене у Звезди, освојене две титуле и два Купа, Горан је имао неколико понуда на столу. Тадашњи тренер Тотенхема Глен Ходл тражио је баш тај тип играча, јер је ценио дефанзивце попут њега, да су мирни на лопти и размишљају у игри. Инсистирао је да Горан дође јер га је гледао на мечу са Селтом и Мецом, када је Друлићу наместио три гола. Услови су били одлични, на састанку су се брзо договорили и потписали уговор на пет година. Позив тако великог клуба није могао да се одбије.

Пошто су били веома везани, Мирко је посећивао брата кад год би му се указала прилика, јер је и он у то време играо у иностранству.

- Није му било лако да се навикне на Премијер лигу и енглески стил. У првој сезони је редовно играо док није доживео повреду леђа, па је био проблем да се врати. Када је касније Ходл отишао, променила се и концепција. Одиграо је 56 утакмица у Премијер лиги, дао два гола. Углавном, повреде су га омеле да остави већи траг. Десио се и пех да га је у једном дуелу центарфор Челсија Џими Флојд Халсенбајк ударио главом и повредио му јагодичну кост, па је паузирао три месеца. Премијер лига је веома тешка и захтевна, у то време највише се код дефанзиваца тражила снага. Зато мислим да би Горан много боље прошао да је отишао у Шпанију или Италију, где се играо технички фудбал.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Ериксен спреман за Звезду?

Требало му је много да се навикне на острвска правила игре.

ПРЕВИШЕ СТРАНАЦА У ЕКИПИ МИРКО Буњевчевић је већ имао успеха у професионалној тренерској каријери, освојио је многобројне трофеје са млађим категоријама Црвене звезде. Изузетно цени рад колеге Владана Милојевића. - Направио је велике ствари, ништа друго не може да се каже за неког ко је два пута предводио екипу до Лиге шампиона и једном у Лигу Европе. Мени као неком ко је везан за Црвену звезду једино сада боде очи огроман број странаца. Волео бих и да у првом тиму има више играча који су поникли у школи црвено-белих.

- Било је у почетку проблема. Нема карантина, на утакмице у ранијим терминима ишао је колима, пре тога би сам доручковао. Чудио сам се и ја кад сам долазио да га гледам... Тренинзи су једном дневно, утакмица некад буде и три за недељу дана. Зато се тражи да на терену будеш као гладијатор, максимално спреман. Горану није било добро у теретани када је видео да његови саиграчи из бенџа извлаче 120 кг. Енглези имају свој систем по којем функционишу, улажу огроман новац, а да би играо, мораш да будеш репрезентативац своје земље.

Мирко се радо присећа многобројних анегдота из братовљеве каријере на Острву:

- Једном је пао после жестоког старта и почео да се превија. Публика у Енглеској звижди на такве ствари, они воле да све пуца. Кад је чуо негодовања са трибина, устао је упркос јаким боловима и није му се више падало. Навијачи су га волели и ценили, као и сви у клубу. Тамо играчи имају обичај да излазе сваке среде и да у пабу пију до пет, шест ујутру. Горану, који је био тотални антиалкохоличар, сви су се чудили. Њима ништа није било јасно када он наручи воду. Зато му је Теди Шерингем једно време свако вече бацао каменчиће у прозор и саветовао га: "Горан, дринкинг, дринкинг". Међутим, они дају на тренингу и утакмицама сто одсто и то не не може да се објасни. Питао сам га како је могуће да толико трче, ако вече пре буду пијани. Рекао ми је да је клима добра, уз то те и публика носи.

Велики број пријатеља стекао је Горан играјући за Тотенхем.

Мирко Буњевчевић (десно)

- Био је цимер са Украјинцем Сергејом Ребровом, он је брзо отишао. Са свима је имао добре односе, дружио се са Немцем Кристијаном Цигеом, са Тедијем Шерингемом иако су Енглези мало хладни према странцима. Ипак, најблискији пријатељ био му је Чилеанац Густаво Појет. Долазио је у Србију, ми се и данас чујемо телефоном. Мој план је да следеће године, на Другом фудбалском меморијалу Горан Буњевчевић, позовем легенде Тотенхема, његове бивше саиграче, да дођу у Београд и одиграју против ветерана Звезде.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: ЏАЈИЋ ПРЕД МЕЧ СА ТОТЕНХЕМОМ: Нико не каже да Звезда има велике шансе у Лондону, она бодове мора да јури на другом месту (ВИДЕО)

После пет проведених година у енглеској престоници, Горан није хтео да остане.

- Сметала му је киша у Лондону, са супругом и кћеркицом је одлучио да се врати кући. Енглези су хладни, другачије се живи. Није могао да остане, све га је вукло назад. Био је везан за Београд, Србију, Кордун. Родио се у Карловцима, ту су нам били баба и деда. Сваког лета је ишао на турнир у Славском Пољу, месту где живе Срби повратници. То му је било огромно задовољство и зато желим да му и тамо направим спомен-плочу, јер су га људи дочекивали са радошћу - поносан је на свог брата Мирко Буњевчевић.


Горан Буњевчевић (десно)