ЗАЧУО се последњи звиждук судије, па тишина какву никад касније нисам чуо. Никад тај мук више није био тако леп, нити ће бити, као пре тачно 20 година у паклу "Максимира". Лица хрватских навијача су се скаменила, комплетна нација пала је у очај, док су наши фудбалери летели једни другима у загрљај.

- Гооооол у Скопљу, Македонци су изједначили - зачуло се у новинарској ложи док смо одбројавали последње секунде на утакмици Хрватска - Југославија 2:2 и дрхтали у жељи да наши издрже и остану непоражени са играчем мање.

Та вест била је шлаг на торту. Горан Ставревски, који је у то време играо за Динамо, постигао је у последњим секундама гол који је Југославију, после 16 година, одвео директно на Европско првенство, Ирци су морали у бараж... А, Хрвати? Они су дуго остали на стадиону у неверици. Нису изгубили, јер је било 2:2, али су жестоко поражени у тада "утакмици свих утакмица". Спремали су велико славље, многима од нас који су из Београда стигли у Загреб на историјску утакмицу чинило се да су они убеђени у тријумф, да су нам спремили ражањ и да је остало само да нас све заједно изврте у 90 фудбалских минута...

Али наши јунаци им то нису дозволили. Нису се уплашили, показали су зубе кад је било најтеже. Од тренутка кад су слетели у Загреб до последњег звиждука Шпанца Аранде нису устукнули ни секунд. Жестоко су узвратили на вођство Хрвата, захваљујући сјајним прекидима Синише Михајловића и несебичној помоћи "коцкастог" трагичара Дражена Ладића. Прерано су у наставку примили гол, али потом јуначки издржали до краја.

Атмосфера у целој Хрватској била је изузетно еуфорична. Слили су се тог дана у Загреб навијачи са свих страна. Ниси могао пет минута да седиш у неком кафићу у центру, а да не наиђе група, мања или већа, са истим покличом "Убиј Србина!" На стадиону је организован концерт, "домољубиве" песме извођене су у режији Киће Слабинца и многих других... Горели су у жељи да победе Југославију, то им је био велики сан, И у тој жељи су изгорели.
А Југославија је била забрањена реч. Нико је није изговарао ни на улици. Могли смо да видимо позиве у многим кафићима на таблама ноћ пре утакмице. И нигде није писало Југославија. Играли су Хрватска и "Они". А, ти ОНИ су им показали зубе.

Меч снова у Загребу памтиће се заувек и по антологијској причи везаној за Дејана Савићевића. Једна холандска телевизија снимала је документарац о двобоју "бивше браће". И када је испред "Еспланаде" један "пургер" изнервирао Генија, овај му је поручио да приђе ако сме, помињући псовку везану за "уста шкрбава"... Све остало је историја, као што је и ових 2:2 прелепа историја нашег фудбала.

Никад није било теже, никад није било слађе, поручиле су "Новости" у једном од наслова пре тачно две деценије, нудећи и причу о незаборавном повратку. На лету од Загреба до Београда певали су се "Месечина", "Ђурђевдан", "Не може нам нико ништа, јачи смо од судбине"... Навијачи су на аеродрому дочекали уморне хероје који су преживели загребачки пакао.
СМЕХ СА ХРВАТСКИМ АСТРОЛОЗИМА
ХРВАТИ су данима подгревали атмосферу и храбрили се. Али и лагали себе. "Јутарњи лист" објавио је очекивања астролога. Код њих је јунак требало да буде голман Ладић, а трагичар Михајловић.

- Дражен Ладић је у времену које му доноси одличне предиспозиције, сјајне рефлексе, сигурност и наглашену психолошку снагу којом ће стваралачки деловати на саиграче".
Ко је видео голове, зна како ово смешно звучи, као и најаву "да Михајловић неће бити прави, а у његовој игри ће доминирати насилност уместо прецизности".

ХРВАТСКА 2
ЈУГОСЛАВИЈА 2
СТРЕЛЦИ: Бокшић у 20. и Станић у 46. за Хрватску, а Мијатовић 25. и Станковић 31. за Југославију.
ХРВАТСКА: Ладић, Рукавина, Јарни, Солдо, Јурић, Тудор (Рапајић), Асановић, Станић, Шукер, Ковач (Бишћан), Бокшић (Шимић).
ЈУГОСЛАВИЈА: Краљ, Мирковић, Ђоровић, Михајловић, Ђукић, Јокановић, Нађ (Друловић), Станковић, Мијатовић (Савићевић), Милошевић, Стојковић (Болић).