Од извештача "Новости": Виндишгарстен

КАПИТЕНСКОЈ траци силно се обрадовао маестро Марко, баш као и његов отац Ранко. Марин сениор дошао је у Виндишгарстен да посети сина, а одгледао је и пријатељски меч са кипарским Аполоном (1:1) у друштву председника Црвене звезде Светозара Мијаиловића. По лику и причи се одмах примети да "ивер није пао далеко од кладе", да су Марини смирени и једноставни људи и да слично размишљају. И оно што је јасно као дан - обојица обожавају Звезду.

- Наравно, обрадовало ме је то што је постао капитен, није ме изненадило. То је и била његова жеља, сви смо у породици то доживљавели као неки врх његовог боравка у Звезди. Свима нам се променио живот откако је дошао на "Маракану". Ово је круна његове каријере, јер игра за клуб који воли. Најбоље се сада осећа. У Звезди је из срца, а не само бог посла. Испунио је и своју и моју жељу - поносно прича о свом сину Ранко Марин.

Одмалена је Марко упијао од оца све о Звезди, брзо се и у њега увукла та љубав за сва времена.

- Снимао сам утакмице из најславнијих времена црвено-белих, тражио је да му често пуштам те касете. Савићевић му се највише свидео. Било му је интересантно да неко може тако да разбије Бајерн. Први дрес који сам му купуо био је Звездин. У њему се сликао са Драгославом Степановићем Степијем, кад је био тренер Ајнтрахта...

Ранко Марин се са супругом Борком отиснуо из Градишке у једно месташце поред Франкфурта, када су Марку биле две године.

Прочитајте још Луковић помоћник Мркели у Црвеној звезди

- Био нам је тежак тај период када смо се доселили у Немачку, пред почетак рата у бившој СФРЈ. Моја жена је медицинска сестра, имала је уговор са једном болницом у околини Франкфурта. Марко је нон-стоп трчао за лоптом и врло брзо су сви уочили да је велики таленат. Не знам какви су највећи играчи били у јуниорима, кад је Марко био тако добар у то време. Није било турнира на којем није био најбољи играч и стрелац. То се понављало годинама, и било је јасно да ће израсти у доброг фудбалера. Брат и ја смо некада играли у републичкој лиги, па је и то помогло нешто да се научи...
ОКУПЛјАНјЕ У ГРАДИШКОЈМАРИНИ су јако везани за своје породично огњиште, Градишку и Републику Српску.
- Често идемо, тамо ми је мајка. Слоги из Горњих Подградаца, клубу у којем је проходао, Марко је напрвио свлачионице. Лепо је, првимо фештице лети, људи су одлични - кеже Ранко.

Марков таленат Немци су буквално зграбили за себе.

- Док је био мали, из Србије га нико није звао, нити се распитивао. У Немачкој је био најбољи млади играч, добијао је неколико пута "Фриц Влатер" медаље... Такве су биле околности, било је нормално да игра за младе селекције Немчаке. Касније, када је добијао позиве за А репрезентацију, није баш радо ишао, јер је у клубу био звезда, а тамо често није био у првој екипи. То му је сметало, био је нестрпљив. И медији су вршили притисак на селектора да мора више да игра.

Прочитајте још МИРКО ЈЕ НОВИ КРЕАТОР: Иванић и Марин заменили улоге

Да није имао проблема са повредама, Марин јуниор би сигурно забележио више наступа за најбољи тим "панцера" (16 утакмица, један гол). Играо је и против Србије на СП у Јужној Африци, последњих 20 минута.

- Нисам био тамо. Навијао сам за Марка и за Србију - кроз осмех признаје Ранко.

После Борусије М, Вердера, Челсија, Севиље, Андерлехта, Трабзона и Олимпијакоса, Марко је послушао срце и дошао у Звезду.

- Јавио ми се само да ме обрадује. Ја сам ту жељу имао одувек, али изгледало је као да неће бити реално. Свима у фамилији се остварила жеља. Емотивно смо сви доживели његов деби и гол против Радника. Посебна прича је Лига шампиона у којој је и Звезда играла први пут. Било је предивно, надамо се да би могло ускоро да се понови - прижељкује Ранко.

ДРАЖИ ДжАЈА ОД БИЦИКЛА
МАРКОВ деда је био Партизановац и покушавао је на све начине да и син Ранко заволи црно-беле боје.

- Живели смо одвојено, па смо се виђали кад је долазио на одмор. Једном ме је питао шта да ми купи, рекао сам бицикл, јер је пони тада био жеља многе деце. Каже он, добро, али постоји једна услов - да навијаш за Партизан. А мени идол био Джајић, нема тог бицикла који би ме поколебао... Наравно, остао сам звездаш, а добио сам и бицикл - радо се сећа Ранко.