Нове генерације скоро и да се не сећају, можда по причама, снимцима, али никада толико уверљиво као они чије су детињство обележиле НАТО бомбе над нашом земљом тих 78 дана, почевши од 24. априла 1999, pa дo 10. јуна 1999.

Сада првотимац Партизана, а онда само петнaестогодишњи дечак Бојан Остојић, сећа се сваке бомбе која је прошиштала изнад аеродрома „Поникве“ и на, сву срећу, лажне вести да му је је најстарији брат Зоран страдао и изгубио ногу.

− Ја сам најмлађи од петоро деце − почиње причу Бојан. − Зоран, Зорица, Горан, па сестра Горица и ја. За време бомбардовања био сам у Севојну са породицом. Нисмо очекивали да ће бити толико страшно, док са прозора нисмо видели како гађају војни аеродром Поникве удаљен 23 км од Севојна. Тада смо схватили да је враг однео шалу, да је ствар озбиљна и одлазили смо у склониште. У склоништу смо проводили и дане и ноћи, све до тренутка када смо сазнали да је мој најстарији брат Зоран, који је у то време био на ратишту на Косову рањен – испричао је искусни дефанзивац за званичан сајту клуба из Хумске и наставио:

- Као данас се сећам датума, 13. 4. 1999. Добијали смо разне информације, од тога да нема ногу, па до тога да је погинуо. Живели смо у неизвесности све док га није његова јединица САЈ довезла у Севојно. Богу хвала, био је повређен само у руку, док је његов најбољи друг погинуо, а неколико их је било такође рањено. Када је дошао и рекао да више не идемо у склониште, већ останемо код куће, за мене је као дете тада рат престао. Уз њега сам се осећао смирено и више нисам знао за страх – рекао је Бојан Остојић.