ВЛАДО Чапљић (22. март 1962, Сарајево) је, што би у граду на Миљацки где је угледао светло дана рекли - она права раја. Калдрму Сарајева заменио је београдским плочницима и остао исти. Шмекер који зна "и ово и оно", стамен, поносан. Живот га није мазио, али је он из сваке стресне ситуације излазио још јачи.

о Дете Жељезничара (преко 200 утакмица), на Грбавици седам година, време фудбалске рапсодије?

- Да било је то бајковито време, дебитовао сам са 16 година у ремију са Хајдуком (2:2) на Грбавици, а тада сам први пут и упознао Чичу Миљанића, који је дошао да види како ће неки клинац да чува Ивицу Шурјака. Одиграо сам добро, тако је кренуло.

о Осим је веома заслужан за тај бум, јер је направио тим који је играо и такмичарски, али и лепршаво и ефикасно?

НИКОЛА ЋЕ БИТИ ДОБАР НАПАДАЧ о ПОРОДИЦА је, то увек истичете, за вас нешто свето? - Са супругом Зорицом сам 31 годину у браку. Марко(31) је тренирао фудбал и кошарку, а у хокеју на трави је био репрезентативац СЦГ. Био је дописник "Спорта" и фудбалски коментатор на "Арени", а завршио је у музици, сада пева по крузерима. Никола (19) је у Жаркову, то му је прва сениорска сезона, игра шпица, верујем да ће успети као фудбалер. А докле ће стићи, видећемо, најважније је да остане у спорту. Ја сам му највећа подршка, али и највећи критичар.

- Осим је сео на клупу Жеље после повратка из Стразбура и у наш фудбал унео нешто ново. Ово што се и сада игра. Дакле, инсистирао је на техници, поседу лопте. Имали смо слободу у игри када смо нападали, али смо имали и озбиљне задатке у фази одбране.

о Запамтили сте, по злу, 1985. годину и елиминацију од Видеотона у Сарајеву пред 25.000 навијача (2:1)?

- Тај дуел нису Мађари добили већ смо га ми изгубили. У Секешфехервару су нас победили са 3:1, на Грбавици смо водили са 2:0 и имали много, али баш много шанси. Видеотон нам гол није угрозио, Шкрба је остао без оцене. Са ове дистанце, јасно је да нам је недостајало међународно искуство, јер, уместо да мирно приведемо утакмицу крају ми смо и даље нападали. Емоције и еуфорија су нас коштали финала у Купу УЕФА са Реал Мадридом, били смо кажњени у 87. минуту.

о Како сте и зашто прешли у Партизан (преко 100 утакмица и више од 20 голова)?

- Партизан је био велики изазов, па сам без размишљања прихватио позив, а одбио понуде Челика и Приштине које су биле много издашније. Тренер је био Бјековић, Вукотић је још играо, а за мене је био задужен Гајица Ђуровић, људина.

Прочитајте још Милко Ђуровски за “Новости” први пут отворено о преласку у Партизан: Да је хтела Звезда би ме задржала

о За две и по године - две титуле?

- Биле су то две прелепе године. У Партизану сам фудбалски напредовао, али сам стекао и животно искуство. А није било лако носити црно-бели дрес, притисак је био велики, навијачи су увек хтели победу, тражили трофеје. Освојили смо две шампионске титуле на сјајан начин јер смо добили све велике дербије, са Звездом, Динамом, Хајдуком.

ИМА ОЛИМПИЈСКУ БРОНЗУ о За "А" репрезентацију одиграли сте само четири утакмице? - Могао сам сигурно и више, али у оно време био је успех да будеш и на ширем списку. Конкуренција је заиста била жестока, у моје време на мом месту играли су Зајец, Ненад Стојковић, Перузовић, Хаџибегић... Међутим, можда ће некима то бити чудно, али мој највећи успех је био то што сам у свим млађим репрезентативним категоријама био капитен, поред играча Звезде, Партизана, Динама и Хајдука. Поносан сам и што сам био део тима који је на ОИ у Лос Анђелесу 1984. освојио бронзану медаљу и што сам играо за омладинску репрезентацију која је 1979. године била првак Европе у Аустрији.

о Шта памтите из тог периода?

- Малтене свака утакмица је била дерби, тешко је било победити, на пример, Слободу у Тузли или Олимпију у Љубљани. Сваки меч је био на нож. Ипак, можда бих издојио дерби са Црвеном звездом на стадиону ЈНА, победили смо са 2:0, мислим да сам одиграо, ако тако нешто постоји, идеално.

о Зашто сте се онда преселили у Загреб?

- После Бјековића, шест месеци је на клупи седео Фахрудин Јусуфи. Једноставно, није ме видео у тиму. Био сам под великим притиском. Те године ми је умро отац, а када на сахрану није дошао баш нико из клуба, схватио сам са да сам сувишан и да треба да одем. Тешка срца сам се одлучио на тај корак, али је то било једино и најбоље решење.

о Три године сте носили дрес Динама (преко 100 утакмица)?

- Те 1988. Ћиро Блажевић је тражио да дођем у Максимир, имао сам и понуду Војводине, али сам се одлучио за "модре". Презадовољан сам био у Загребу док нису дошла она луда времена, када је почело да се гледа ко је које националности.

о И уследио је повратак на Грбавицу?

- Земља се распала и вратио сам се у Жељезничар. А онда су почели и сукоби у Босни, па сам уз много среће стигао у Београд. Са породицом Коковић, који су после преузели Обилић, имао сам пословне везе. Кренуо сам за Београд у петак са супругом Зорицом и сином Марком који је имао пет година, рат је почео у суботу и више се нисам враћао.

Прочитајте још Зоран Стојадиновић: У Звезду бих се увек вратио!

о Каријеру сте завршили у Португалу - Еспосенде - после две године, зар није било боље прилике?

- Основни циљ ми је био да спасим и себе и породицу, хтео сам да их негде склоним. Није било важно ни где ни како. И прихватио сам прву понуду, друголигаш Еспосенде ме је ангажовао на препоруку Зорана Филиповића који је тада био тренер Салгеироша.

о Нисте се одмах посветили тренерском послу?

- Размишљао сам о томе, али ми је важније било да се у оно лудо време изборим за опстанак породице. И зато сам се на позив Миће Вукомановића, покојног Драгана Арсеновића Масног и Бориса Беравса прикључио тој екипи и пет година радио у маркетингу.

о Иако сте били врхунски играч, носили дрес Жеље, Партизана и Динама, ваш тренерски пут је био посут трњем?

- И моја фудбалска каријера није била лака, и тада је било доста трња, ни до чега у животу нисам лако долазио. Својом огромном жељом, уз труд, залагање и одрицање, постигао сам доста, и задовољан сам.

Прочитајте још Слободан Маровић: Станковић могао да ми уништи каријеру

о Тренирали сте 12 клубова, а Жељезничар у ком сте као играч оставили велики траг, експресно сте напустили?

- Отишао сам у Жељу - поносно. Али сам после само 17 дана отишао, с тугом, разочаран. За мене је био изазов да се вратим, после 30 година, у клуб у коме сам проходао. Добили смо прве три утакмице, али отпор, пре свега навијача али и медија, био је стравичан. Ништа им није ваљало, ни како играмо, ни како радим, састављам тим. Ћутао сам, трпео критике, а онда је после пораза у Травнику све ескалирало. Изјавио сам тада да не побеђује увек бољи и доживео много непријатности. Одело ми је било испљувано, псовали су ми фамилију, децу...

о И уследио је растанак?

- Навијачи су заједно са деловима управе сменили и тадашњег председника Гредића и мене. Шта да кажем осим да сам био дубоко погођен, јер сам дете Грбавице и већи жељовац од оних који су ме довели и сменили.

о Колико је рат на то утицао и колико се Сарајево променило?

- Чини ми се да неки људи сматрају да Жељезничар постоји од деведесете. Променило се Сарајево, структура становништва поготово, многи су отишли, многи су дошли.

Прочитајте још: Бошко Ђуровски: Милко бољи играч, а ја кориснији

о Одлазите ли у град ваше младости?

- Одем, видим се са мајком и сестром које тамо живе, неким старим пријатељима. Чињеница је да сам се после 32 године одсуства, удаљио од Сарајева. И да се више осећам као Београђанин него као Сарајлија.

о Сада сте опет у Партизану, радите као координатор млађих категорија и првог тима?

- Дошао сам у право време на право место, на позив Ивице Илијева и Горана Арнаута. Била је то понуда која се не одбија јер, Партизан је велики и амбициозан. И мој клуб! n