МИЛУТИН Шошкић (31. 12. 1937, Пећ), голманска легенда (50 пута репрезентативац Југославије), људина, интелектуалац, Србин од главе до пете. Што на ум, то на друм. Шоле потиче из домаћинства у којој је реч била светиња, а лаж није постојала. Та искреност му се често обијала о главу, али он је увек био и остао - свој.


* Читава каријера Партизан (18 година) и Келн (5)?


- Дошао сам у подмладак Партизана 1948. и до 1966. одиграо 371 утакмицу. Задовољан сам временом које сам провео у Хумској, као и резултатима, али никако да прежалим финале Купа европских шампиона. Наш пораз од Реал Мадрида (2:1) требало је да буде наук следећим генерацијама, јер пали смо не на фудбалском него на организационом плану. Били смо препуштени сами себи, али је било доста кривице и до нас играча. Задовољили смо се самим уласком у финале, а и живело се неспортски, што се одразило на резултат.


* Немачка вам се позлатила?


- С једне стране јесте, с друге, донела ми је много проблема, бола. Био сам у Келну пет година, али сам скоро годину и по дана био ван терена, јер сам два пута ломио исту ногу. Није добро срасла и поново је пукла. Али опоравио сам се и заиста добро бранио, тако да су ми челници клуба дали бланко уговор, требало је само да упишем цифру. Имали смо сјајан тим са Овератом, Вебером, Лером, Магнусоном, касније се прикључио Флое... Освојили смо Куп Немачке, били четврти. А ја сам и поред тога желео да се вратим у Партизан. Иван Ћурковић је отишао у иностранство, али очигледно нисам био погодан за сарадњу. А моја једина кривица је била само то што сам био искрен и увек говорио оно што мислим. Мој језик није био дугачак, нити је био прљав, а моје речи су увек биле добро уперене, и погађале су оне који су били криви.


* Познати сте као велики верник, како су се слагали црква и генерали?


- Нису ме никада дирали по том питању. А ја сам увек, била утакмица мала или велика, имао свој ритуал. На терену сам стајао мирно и у себи читао Оченаш. То сам радио и када сам био у Америци, свира се њихова химна, а ја жмурим и тихо изговарам Оченаш. Родио сам се на Косову, одгајан и спасен у Пећкој патријаршији, и то је дубоко урезано у мени...


СРЕЋНА ПОРОДИЦА * МИР и спокојство вам доносе деца у унуци?
- Ја сам срећан човек и поносим се ћерком и тројицом синова. Имам и петоро унучади, сви воле спорт, али мислим да ће Андрија Павловић (15), који сада игра у Вождовцу, направити каријеру, јер је фудбалски фанатик.


* Живо зе сећате тих времена, док о томе причате, само што вам сузе не потеку?


- Балисти су за време Другог светског рада спалили нашу кућу. Пре тога извели су нас троје деце и мајку, а у кућу убацили стоку, живину, пса. И све запалили. Ја и данас, врло често, у сну чујем јауке шар-планинца који је покушавао да изађе из запаљене куће и будим се сав мокар. Четири године смо живели у Пећкој патријаршији, у баракама, али људи данас не схватају колико та прошлост значи за мене. Зато сам се из Америке вратио у Србију, иако су деца била против тога.



* Зато сте, док сте боравили у Америци (1993-2006), писали патриотске колумне које су се преносиле и у Србији?


- Да, писао сам оно што сам осећао, али сам увек говорио истину. Било је тема које се Американцима нису свиђале, међутим, нисам имао никаквих проблема, јер они изнад свега цене искреност. А и није мени било лако било шта рећи, па ја сам као Србин седео на клупи репрезентације Америке равно 235 пута! Пет пута смо били учесници Светског првенства, открио сам и афирмисао Бреда Фридела, Тима Хауарда, кога сам пронашао на баскету, Кејси Келера... И тамо сам могао да останем колико хоћу, али ме је нешто јако вукло да се вратим кући. И вратио сам се. А због нарушеног здравља сам престао да пишем.


* Разочарали сте се у људе?


- Жестоко сам повређен, пре свега јер сам радио с некима који су ме разочарали. Када сам болестан лежао у болници два месеца, готово нико из мог Партизана ме није посетио нити питао за мене. Морам да издвојим Милана Обућину, и Драган Ђурић ме је посећивао, звао ме је и Моца Вукотић, и ту стављам тачку. А морам да захвалим пријатељима из Црвене звезде: Шекуларац, иако и сам болестан, често ме зове, Дуда Маравић се према мени понаша као да сам му најрођенији, па Владица Поповић, јави се и Дуле Савић, па Зоран Симовић, Диша Стефановић из Шапца. И наравно, Јоца Оташевић, који није из фудбалске приче, али је мој пријатељ за сва времена.


УЗ ЈАШИНА У ТИМУ СВЕТА * БРАНИЛИ сте и за тим света?
- На првом списку је било 85 играча, а мене је предложио сер Стенли Раус. Доживео сам да на "Вемблију" заменим Лава Јашина, можда најбољег голмана свих времена, мада су у то време бранили и великани Грошич и Беара. И данас има сјајних голмана: Буфон, Касиљас, Нојер, Де Хеа, Куртоа, Облак...



* Погодили су вас и сукоби у Партизану?


- О томе нећу ни да причам. Две стране хоће да истерају своје, али Партизан је само један. И само је клуб важан, никако појединци. Не, та тема ме толико изједа да ми је мука када видим шта се све дешава у клубу. Једно је сигурно, ја нећу да се мешам. Партизан је моја кућа, мој дом, заувек. Ја, на пример, никада нисам правио проблеме што никада нисам добио шансу да будем први тренер, нити ме је то занимало, иако сам радио са Бићетом Младинићем, Зокијем Миладиновићем, Јосипом Дуванџићем, Милошем Милутиновићем, Ненадом Бјековићем.



* Некако вам се, кроз каријеру, ваш донкихотовски понос обијао о глави и када је репрезентација у питању?


- То је посебна прича. На Олимпијским играма у Риму 1960. освојили смо злато, ја сам бранио све утакмице осим финалне, када смо савладали Данску са 2:1. На гол је стао Благоје Видинић, ни данас не знам зашто. Можда зато што сам одбио да идем на олимпијску заклетву зато што је у њој писало да смо чисти аматери, а ми то нисмо били. Или што сам после утакмице са Бугарима, када је било 3:3, био дрзак према члановима селекторске комисије: Ловрић, Ћирић, Рушевљанин су на нас викали мислећи да смо испали, а нама је и реми био довољан да идемо даље. Исте године смо играли у финалу Купа европских нација и опет сам ја чувао гол све до финала, у коме су Руси голом Понедељника у 113. минуту стигли до злата. И опет је на тој, најважнијој утакмици, бранио Видинић и опет не знам заштио је донета таква одлука. Могло је то да се догоди и на Светском првенству у Чилеу, када смо били четврти. И тада је требало да се преселим на клупу, али су се репрезентативци побунили и ја сам остао на голу.


* Али нисте отишли на СП у СР Немачкој?


- Миљан Миљанић је био велики тренер и човек, али је волео да држи банку. Тражио је од нас да носимо свеске и оловке и да записујемо оно што он прича о следећем противнику. Ја нисам донео ни свеску ни оловку, али нисам ни отишао на Мундијал у СР Немачкој.



АМЕРИКАНЦИ И СРПСКА ПОГАЧА

* НАУЧИЛИ сте Американце шта је српска погача?

- Американци су 1994. први пут играли на СП и још били домаћини. Пред деби са Швајцарском играчи су били нервозни и селектор Бора Милутиновић ме питао како да их вратимо у нормалу. И ја кажем мојој супрузи да направи српску погачу са крстом и текстом: "Напред Америка". Донесем је у спортски центар, а тамо градоначелник Калифорније, гувернери, конгресмени... И у кратком говору им објасним да су на овај начин српски војници причешћивали када су одлазили у рат. И побеђивали. Амери су самном ломили погачу, умакали је у со и потпуно се опустили. После је та погача ишла по читавој Америци и била нам талична. На СП у Француској 1998. погачу нисам донео јер ми је жена умрла, и изгубили смо све утакмице. А онда су ми Американци рекли да су били малерозни јер није било српске погаче.