Цвијетин Благојевић: Крађа ме и данас прогања

ПОСТОЈАО је фудбалски закон у оној великој Југославији да фудбалери не могу у иностранство док не напуне 28 година. Ово "наређење" је било сјајно за клубове који су могли да стварају и играче и тим на дуже стазе, па је наша лига била међу најквалитетнијима у Европи. Али представљало је пакао за оне играче који су имали могућност да добро зараде преко границе. Један од таквих је Цвијетин Благојевић (рођен 10. априла 1955, у Лопару), некадашњи играч Слободе из Тузле, Црвене звезде, грчког Егалеа, шведског Васалундса и португалског Маритима. Управо због тога овај интервју неће кренути ни од почетка његове каријере, ни од актуелног тренутка, већ "негде између".

о Да ли је тачно да сте те 1978. године добили понуду од Вест Бромвича о којој и данас сањају фудбалски професионалци?

- Дакле, дошло је време да откривамо давно закопане тајне. Била је то она сезона кад је Звезда крчила пут у Купу УЕФА заиста сјајним играма. Победили смо Енглезе са 1:0 на "Маракани", на њиховом терену је било 1:1, и док смо ми славили, дошао је менаџер Беки и рекао ми да челници клуба желе да причају са мном. Отишао сам на тај разговор и предочено ми је да ме желе по сваку цену. Требало је само да останем, преспавам и ујутру потпишем предуговор и добијем капару од 100.000 фунти. А целокупан трансфер је требало да износи чак 800.000 фунти. У оно време то је било око три милиона марака!

о Ваљда су Енглези знали да имате тек 24 лета и да не можете да их појачате наредне четири године?

- Наравно да су знали, али то их није интересовало. Били су спремни да ме чекају четири године. Колико год то изгледало невероватно. Ја нисам остао и више се нисмо срели.

о Зашто сте тако реаговали, зар вас није привукао толики новац?

- Наравно да јесте, али нисам могао да останем. Било ми је глупо и да питам тренера Бранка Станковића, јер бих морао да му објашњавам о чему се ради, а нисам знао како би реаговао. Тек после неког времена сам му отворио душу и испричао шта је било, а бата Стане ме је само погледао са чуђењем и рекао: "Глупи Босанац."

о И уместо у велики клуб, 1983. сте потписали за мали Егалео?

- После Светског првенства у Шпанији 1982. године, више нико није тражио наше фудбалере. Могли смо само у Турску, која није била оно што је данас. Позвао ме је Дика Стојановић и ја сам отишао за заиста мале паре. Повредио сам кичму, мало играо и преселио се у Шведску, иако ме је тражио Панатинаикос. Онда сам отишао у Португалију, носио сам дрес Маритима само годину дана и решио да окачим копачке о клин. Ипак, продужио сам каријеру, јер су ме моји из Тузле звали да помогнем у борби за опстанак, Слобода је остала у лиги, а ја рекао збогом фудбалу.

о После онакве, фантастичне сезоне са Звездом, нисте у Европи далеко догурали?

- И мене и многе моје саиграче тада је тражило пола Европе, али "југословенски законик" нас је просто речено "убио". Одиграли смо у Купу УЕФА 12 утакмица, елиминисали Динамо из Берлина, Реал Хихон, Арсенал и Вест Бромвич и Херту, да бисмо у финалу били покрадени. Славила је Борусија из Менхенгладбаха из пенала који је измислио Италијан Микелоти, а та крађа ме и данас прогања. Јер, била је то сјајна генерација, Пижон Петровић, Шестић, Дуле Савић, Никола Јовановић, Муслин, Неђа Милосављевић...

о До репрезентације нисте стигли?

- Нисам одиграо ниједан званичан меч, само неке пријатељске утакмице. Године 1978, када је селектор био Анте Младинић, требало је да будем у игри, али су позвани Јанковић и Моца Вукотић, а мене су заборавили. И то Биће Младинић, који је хтео да Бобета Павковића и мене доведе у Партизан по сваку цену.

о Партизан вам је понудио дупло боље услове од Звезде, а ви сте одабрали "Маракану"?

- Партизан ми је нудио 100.000 марака и четворособан стан одмах, а Звезда 50.000 и двособан стан. Али како сам заиста звездаш од малих ногу, прихватио сам позив Драгана Џајића и Мите Кукића. Био сам први играч, уз Јовина и Милетовића, кога је Џајић као директор клуба довео на "Маракану".

о А онда сте побегли у Тузлу?

- Ух, када се тога сетим. Становао сам на стадиону и једног дана решим да видим где је тај мој будући стан у Београду. Одемо на Видиковац, а тамо, видим само темељ. Где је мој стан, питам, а они кажу, на осмом спрату. Ја се ухватим за главу и правац Тузла. Дође по мене Дара Зец и ја се вратим. Касније сам, наравно, добио тај стан.

о Није то било једини пут када сте бежали?

- Пред финални меч са Борусијом, ја отворим новине и видим састав, а поред мог имена заграда. Ми у карантину, али ја се покупим и одем кући. У три ујутру долази Стева Остојић по мене, али ја нећу па нећу да се вратим. Стева поново дође око пола пет и ја се вратим. И одиграм ту утакмицу добро.

о Толико о прошлости, а шта нуди садашњост?

- Не знам ни сам, скаут сам у Звезди, али моје опредељење је да будем тренер. А у Србији се тренери врте укруг, једни те исти, а ја не умем да се намећем по новинама или кулоарима. Када сам имао 40 година, говорили су, млад си, сада кажу, стар си, а нико не говори о знању и квалитету. Уверен сам да сам капацитет, међутим, код нас се тражи и нешто друго, нефудбалско. А ја не могу и нећу тим путем, јер то не бих био ја.