Са новосадског Булевара Европе, где станује са братом Марком, пут неке од јачих лига на Западу. Мијат Гаћиновић (20), капитен Војводине, по свему судећи на лето ће да промени средину и, како он жели, каријеру настави у Холандији или Шпанији. Када, како се нада, новосадски суперлигаш оствари циљ и обезбеди позицију на табели која води у Европу, и са четом селектора Вељка Пауновића оствари врхунски резултат на Светском шампионату у Новом Зеланду, донеће одлуку о избору новог клуба.

- Познато је да је Инвестициони фонд из Швајцарске откупио уговоре Срђана Бабића и мене и сасвим је извесно да се, бар ја, на лето растајем од Војводине - каже Гаћиновић у разговору за „Спорт“. - Где ћу, још не знам. Жеље су ми Холандија и Шпанија. Тамо се много простора даје младим играчима и сматрам да бих могао да напредујем. Мојој Војводини сам захвалан за све што сам до сада постигао и што ми је помогла да се изградим, али, на лето је напуштам, 99 одсто. Можда је и право време да пробам у некој од јачих лига. У Новом Саду сам провео најлепше тренутке у каријери, од омладинске школе па, ево, до првог тима и репрезентативног дреса. И, што је сигурно, вратићу се да живим у Новом Саду.

У овом граду сте и рођени?

У ЉУБАВИ СА ТРЕБИЊКОМ Мијат Гаћиновић се десет месеци забавља са Ведраном, матуранткињом средње школе у Новом Саду. Љубав је планула прошлог лета у Требињу, где су се упознали на одмору и од тада су нераздвојни. - Ведрана је рођена у Требињу, а пре десет година се са породицом доселила у Нови Сад. Нисмо се раније познавали, али, што се каже, било је на први поглед. Излазимо редовно са пријатељима и мојим саиграчима, углавном по лепим ресторанима, дружимо се, одемо у биоскоп, позориште...

- Отац Владимир је играо за Бечеј, па су он и мајка Загорка овде живели. Мој старији брат Марко и ја смо рођени Новосађани. У Требиње смо се преселили када сам имао пет- шест година, а Марко и ја смо се вратили у Нови Сад и почели каријеру у Омладинској школи Војводине као пионири. Марко је баталио фудбал, посветио се студијама и сада је на трећој години Факултета техничких наука. Добро му иде, даје све испите у року, на буџету је... Ја такође планирам да упишем факултет, највероватније везан за физичко васпитање и спорт, али тренутно ми је најбитнија каријера. Све од ње зависи.

Где ћете провести Ускршње празнике?

- У Новом Саду са девојком Ведраном и, највероватније, са нашим голманом Марком Кордићем. Већина играча ће да отпутује и да са породицама проведе Ускрс, а наш договор је да одемо на леп ручак и проведемо цео дан заједно. Верник сам, верујем у Бога, као и цела моја породица и поштујемо све празнике. Жао ми је што овај пут нећемо бити заједно, јер је то управо породични празник, али сада сви имамо обавезе. Једино је брат Марко отпутовао у Требиње, где ће бити са родбином. Родитељи су нам у Литванији, пошто је отац Владимир помоћни тренер Александру Веселиновићу у Судуви, у граду Маријампоље. Сваки дан смо у вези, чујемо се и видимо преко „скајпа” и „вајбера”.

Војводине је пре три сезоне избацила Судуву из квалификација за Лигу Европе?

- Тада сам играо за омладинце, а први тим је водио садашњи тренер Златомир Загорчић. Сећам се те утакмице. На „Карађорђу“ је било 1:1, а у Маријампољу 4:0 за Војводину. Играли су Абубакар, Вулићевић, Ђурић, Стевановић, Мореира, Полетановић... Сада је Судува другопласирани тим првенства Литваније, њен дрес носи и Марко Живковић, до зимус бек Војводине. Истина је, ја сам кумовао том преласку, препоручио Живковића мом оцу и Веселиновићу.

Зимус је требало да ви пређете у Партизан?

- Спекулисало се по том питању, али нисам отишао. Познат је став да се из Војводине не иде у Звезду или Партизан, посебно не за играче који су прошли Омладинску школу „Илија Пантелић“. За мене, сматрам, боље је да идем у иностранство.

Са „орлићима“ имате високе амбиције у Новом Зеланду?

- Веома смо добра екипа, спремамо се, стално смо у контакту са селектором Вељком Пауновићем... Тамо нас чека тешка група. Најважније је да демонстрирамо наш стил игре, а уверен сам да ћемо бити добро припремљени. За десетак дана играмо пријатељски меч са Хондурасом.

Учинак на СП директно ће се одразити на будућу каријеру?

- Велика такмичења служе да се покажемо у најлепшем светлу. Имамо квалитет и имамо шта да покажемо. Рано је сада да се прича о томе, али сматрам да је најважније да прођемо групу, да се не оптерећујемо медаљом... У Литванији пре две године, баш на стадиону у Маријампољу освојили смо европско злато. Има симболике, јер је мој отац сада тамо. Жеља је, наравно, да на светском првенству наставимо стазама успеха.

Какве су шансе да Војводина избори европску визу?

- Предстоји нам тешка борба до краја. Биће неизвесно, јер имамо млад тим, новог тренера и потребно је ухватити ритам да забележимо успех у две-три утакмице заредом. Онда ће бити лакше.

С ким најбоље сарађујете у екипи?

- Нема дилеме, то је Мирко Иванић. Наравно, са свим играчима имам сјајну сарадњу, али најбоље се разумем са Иванићем. Ом је паметан, рационалан играч, има одличне идеје, креацију... Сваки од нас даје максималан допринос, међутим, истакао бих Пекарића, Жакулу и Тумбасевића као најискусније који много пажње посвећују нама, младима. Свака њихова сугестија на терену нам много значи.

Најбољи сте стрелац екипе, а нисте на позицији шпица?

- Као клинац сам био центарфор, почео као вођа навале и увек био ту, близу гола. Касније су тренери почели да ме стављају уз леву аут-линију због брзине и продорности, али мислим да је моја природна позиција шпиц или ту, одмах иза. На крилу имам мање простора, а тренутно је Иванић „заузео“ место иза најистуренијег нападача. Нисам разговарао са тренером Загорчићем о тој могућности, али када би ми дао тај задатак, најискреније кажем, веома радо бих одиграо - закључио је Гаћиновић.

ИСТОРИЈСКА ЛИЧНОСТ У РОДОСЛОВУ
Мијат потврђује да је потомак Владимира Гаћиновића, историјске личности, једног од оснивача Младе Босне.
- Лепо је када се у породици има позната историјска личност. Поредили смо неке фотографије и стварно личимо. Владимир ми је предак, мој отац се такође зове Владимир, али није добио име по њему - каже Гаћиновић.
На констатацију да је и његов отац Владимир ушао у историју када је као фудбалер Бечеја 1992. године у утакмици са Црвеном звездом постигао хет-трик, као једини играч којем је то успело на „Маракани”, и то тиму у којем су играли Михајловић, Савићевић, Панчев, Белодедић... Мијат коментарише да је то, такође, податак за понос.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:
Ћурчић за "Спорт": Србија се никад не предаје, прекретница у Данској

Повратник у српски фубал Марјан Марковић за "Спорт": Судије "супер" проблем!
Фејса повратак на терен крунисао голом

Јовић: Нисам успешан у "туцању јајима", Калинић: Ништа од породичног ручка, спремам се за Партизан
Ђуровић о полуфиналу АБА лиге: Звезда у благој предности, Акојон игра као Петровић, Галис, Гаудлок

Ђоковић: Увек је посебан осећај играти у Монте Карлу
Ћатић осумњичен да је наручио убиство
Станић после 20 година први пут код куће за Васкрс: Прасетина пре јагњетине