Животна прича Владимира Беаре: Свуда пошао, у Сплит и Хајдук се, ипак, вратио... (8)

Прихватање Беариног првог позива да 1960. заигра у иностранству, тачније у немачкој Алеманији из Ахена, имало је драматичну предигру...

- По првобитном закону у иностранство се могло када играч напуни 30 година. Ја сам планирао да то буде 1958. на мој рођендан, али је онда објављено нешто много ригорозније. Забрањено је да наши фудбалери, уопште, буду чланови иностраних клубова. Био сам у хаосу, огорчен, беспомоћан... Тражио сам подршку и од политичара, Крцуна, Кардеља, Жежеља... Па и од самог Тита који је, после мог једногодишњег "возања" по разним "сигурним" везама, наредио да ми се омогући одлазак - осврнуо се Владимир на те мучне сцене.

Време прилагођавања под новим условима у Немачкој је текло споро, посебно после теже повреде друге сезоне.

- Двоструки прелом потколенице, у тринаестој првенственој утакмици, избацио ме из колосека. Захваљујући доктору Вајсу, који је водио петочасовну операцију, некако сам се спасао и поново стао на гол. Међутим, несто касније нова повреда... Онда сам отишао у Келн и годину дана бранио у Фортуни. Код познатог тренера Сепа Хербергера, тамо сам завршио вишу тренерску школу, што ми је била легитимација да водим тимове са клупе...

Тренирао је Беара скоро 10 разних тимова, немачких и југословенских, па и репрезентацију Камеруна, све некако по две-три године.

- Убијала ме носталгија, нисам могао без породичног окружења. Позвао сам Хајдук и понудио се да тамо радим, несигуран да ли су ми опростили одлазак у Звезду. Али, рекоше да сам добро дошао.

Тачно после 15 година, Владимир је поново у Сплиту, у Хајдуку, где је постао помоћник тренеру Славку Луштици и радио са младим голманима.

За Беарино име везане су бројне, измишљене, анегдоте, као што су: "Мајко, пишем ти споро, јер знам да не можеш брзо да читаш", па "У Немачкој има на стотине места, све са истим именом-аусганг"- излаз на немачком. О новинарима је рекао да су "Сви добри, али да је онај Танјуг најбољи, свуд стиже"... Никада се није наљутио на овакве шале.

Озбиљније је почео да побољева, почетком фебруара 2011, у 83. години. Пребачен је у болницу на уролошко оделење, а после неколико можданих удара ове године и на неуролошко, да би 10. августа преминуо у 86. години. Један од највећих голмана света, сахрањен је на гробљу Ловринац, где почива и његов велики поштовалац Милорад Бибић-Мосор, новинар "Слободне Далмације", бивши кошаркаш и судија у истом спорту.

На сахрани су били, поред родбине и клупских другова, бројни поклоници његовог лика и дела, а испред Црвене звезде легендарни Владица Поповић.

Тим поводом, чуле су се оштре примедбе Звездине звезде Драгослава Шекуларца:

- У Звезди се нису сетили да направе комеморацију! Беара је био громада! И људска и голманска и легенда Звезде. Клуб није смео да га заборави.

КРАЈ