Животна прича Владимира Беаре: Преко дана голман, увече „Еро са онога света” (7)

Владимир Беара је остао одлучан да, поред улоге голмана у Хајдуку, игра још једну - балетску! Сплићанин Јакоб Готовац, као и сви у граду под Марјаном,носио је у срцу "балун", препознатљиву играчку фудбалера у белим мајицама. Готовац није био само један од бројних анонимних тифоза који су долазили на "плац" да би бодрили Ајдука. Био је композитор познате балетске представе "Еро са онога света".

Када је видео витког Беару како елегантно и са лакоћом доминира на голу, одлучи да га ангажује у главној улози. После кратке обуке Беара се појавио као Еро, привукавши део фудбалских навијача у позоришну дворану, да би му и ту громко аплаудирали. Из те представе понео је и надимак Еро, који му је остао до краја спортске каријере.

Хајдук и балет никако нису ишли заједно, када је Беара почео захтевно да тренира на голу. Али, тврдоглави Србин, упорно је ишао на смену: преко дана на стадион крај "плинаре", увече на позоришну бину. Некако у то време напредовао је до сениорског тима и завршио електротехнички занат. У клубу су му поставили ултиматум: фудбал или балет.

- Тешка срца сам преломио у корист фудбала, тим пре што се Хајдуку 1950. на видику назирало освајање прве послератне титуле, где сам био у главној улози - присећао се Беара.

Те године, 1950, Владимир је са капитеном Матошићем, Кокезом, Крстуловићем, Јуричком, Шенауером, Луштицом, Мрчићем, Брокетом, Вукасом и Радовниковићем, у најдраматичнијој утакмици првенства у Београду, подигао шампионски пехар, па је Хајдук без пораза завршио ово такмичење освојивши, тако, треће првенство у својој историји започетој 1911. године

- Сећам се тог мог дебитанског славља у Београду. Као да је било јуче - говорио ми је Беара. - Победник из пресудног двобоја са Звездом одлучен је, практично, у последњим минутима, после вођства домаћих којима је одговарао и реми. Прво је Бајдо (Вукас) направио хаос у одбрани црвено-белих и забио гол. Тако је анулиран Митићев погодак за њихову предност од 1:0, да би Брокета страховитим шутом са преко 20 метара савладао Мркушића, док је семафор откуцавао секунде до краја.

Још два пута се славило првенство у Сплиту са Беаром, а од 1955, па до 1960. четири пута, као и два пута са сребрним купом маршала Тита у дресу Црвене звезде испред београдске публике, пред којом се 1960. и опростио од клупских игара у Југославији.

У пуној снази, са 32. године, Беара ће покушати да заигра у иностранству и тако увећа домаћи буџет који није могао да оствари у време док је код нас цветао соцкомунизам.

- Први позив ми је стигао из Немачке, ахенске Алеманије. Није било много избора и оберучке сам га прихватио на крају нашег првенства 1960. године - објашњава Владимир Беара почетак свог печалбарског живота и као голман, потом и у улози тренера.

СУТРА: Свуда пођи кући дођи