Српска се труба и саксофон чују из Ванкувера и Бостона, у програм се укључују и бубњеви, склад је савршен. Братски. Јован, Милан и Никола. Рођена браћа. Лучићи. Шта су они заправо? Музичари, спортисти, или, можда, нешто треће, рецимо детективи? Ма, Лучићи су све, они могу све, чак и да се попну (Милан, звезда Бостон Бруинса) на трон резервисан за хокејашког владара, да узму највреднији трофеј (Стенли куп) и однесу га (август 2011) у српску православну цркву светог Архангела Михаила у Ванкуверу („Овим чином желео сам да се захвалим породици, али и целој српској заједници, која ми је увек пружала подршку не само у Канади, него и у целом свету!” - Милан Лучић).


И Београд је близу Лучићима, један од њих (Јован) дошао је у српску престоницу да би се задржао годину, две и доказао голманско умеће у фудбалу, управо с њим се „Спорт” срео, ето прилике да се у разговору са најстаријим сином Снежане и Добривоја прибележи низ занимљивости, досад нигде објављених...


- Уочи протеклог викенда добио сам српско држављанство и извадио личну карту, сад сам скроз Србин - насмејао се Јован Лучић (26). - Радостан сам, наравно!


Изнедрени сте у Канади која не важи за фудбалску земљу, а изабрали сте баш фудбал за занимање?

 

ЗАГРИЖЕНИ ЗВЕЗДАШ У ЦРВЕНИМ ПАТИКАМА Подела међу Лучићима само око једне ствари, у питању је навијачко опредељење.
- Отац је симпатизер Партизана, на његову страну стао је Никола. Мени су подједнако драги и Звезда и Партизан, поседујем заставе оба клуба, док је Милан, од малих ногу загрижени звездаш. Ако вам кажем да је у клиначком узрасту инсистирао да му се купују само црвене патике, по могућству са неком белом линијом, схватићете о чему се ради. И Ванкувер припада Звезди, више од 90 процената Срба симпатише клуб са „Маракане” - открио је Јован Лучић.

 

- Шта све нисам тренирао... Опробао сам се у одбојци, рагбију, боксу, хокеју, био и бејзбол играч, али превладала је љубав према фудбалу. Кад се нешто воли, а ја, рекох већ, волим фудбал, онда није било тих пара које су могле да ме одведу на други пут.


Пропустили сте прилику да будете неко и нешто у хокеју на леду?


- Да, словио сам за изузетно талентованог хокејаша у средњошколском добу, чак и бољи од мог сад славног брата Милана. Давао сам голове, протурао пак кроз гужву, говорило се да сам мајстор у том сегменту, предвиђала ми се успешна каријера са богатим уговорима. Али, шта су паре, према љубави која се, понављам, зове кратко и јасно: фудбал.


Ту љубав сте упознали у ванкуверским „Белим орловима”?


- У својој седамнаестој години - додаје Јован Лучић. - И држаће ме док сам жив. Бранио сам у Канади, мислио да ћу се некада обрести и пред мрежом неког лигаша у Србији, добро сам мислио...


Корак по корак?


- Није искључено да у кратком року прескочим неколико рангова.


Хокеј ни под разно?


- Из београдског Беостара су ме звали да им се придружим. Не интересује ме та прича и поред чињенице што је тамо шеф мој ујак Драган Кеса, бивши познати професионалац у НХЛ. Недавно сам посетио клуб, био гост кампа, после две године стао на клизаљке, богами није се приметило да сам толико паузирао... Па ипак, фудбал је спорт којем сам се сав предао, једино фудбал нема цену.


Утицај гена?


- Има и тога. Отац Добривоје, човек са Романије, својевремено је играо фудбал у сарајевском Жељезничару. Од руке су му ишле и студије на Правном факултету, добио је диплому с којом је 1986. године крочио у Канаду. Но, у Ванкуверу му ћага није вредела ништа, морао је на послове у луци... Убрзо му се, ипак, осмехнула срећа, ушао је у брачну заједницу. Моја мајка Снежана, пореклом из Книна, службеник авио компаније, имала је само две године када се доселила у Ванкувер... На свет сам најпре ја стигао, затим Милан, па Никола.

 

 

„ТЕБРА” ОСТАЈЕ ЗА СВА ВРЕМЕНА Јован је почетком лета прионуо тренинзима Рада на Бањици, са тог дружења носи и анегдоту. - Играчи су одмах почели да ми се обраћају са: „тебра, тебра...” Ништа ми није било јасно. Реаговао сам тако што сам им саопштио: Ја се не зовем Тебра, моје име је Јован! Испао сам смешан, је ли? Нема везе.

 

Да ли се и Никола озбиљно бави неким спортом?


- Он је тотална супротност у односу на Милана и мене, никада није био претерано загрејан ни за један спорт, лако је одустајао... Уместо спорта изабрао је школу, определио се за полицију, постаће инспектор. Свако ради оно што воли.


Спортско-музичка породица Лучић?


- Милан свира саксофон, Никола је привржен труби, ја лупам бубњеве и загазио сам дубље у музичке воде, пуштао сам протеклих година музику у разним локалима, променио велики број држава...


Србију увек носите у срцу?


- И на леђима. Сведоци су велики истетовирани српски грб и порука: Само слога Србина спасава. Ни Милан не заостаје на том плану, и његова леђа краси грб, ускоро ће и руке да добију неку важну српску слику... Ми смо Срби, тиме се поносе сви Лучићи - закључио је Јован Лучић.


Српска се труба и саксофон чују из Ванкувера и Бостона, одзвањају и бубњеви. Савршен склад!

ЗБОГ НОВАКА ЗА ТРЕН ОКА ДО НЈУЈОРКА

Подршка Новаку Ђоковићу, највећем и најбољем српском амбасадору никада не изостаје. Породица Лучић редовно прати ТВ преносе најважнијих тениских догађања и навија за Нолета.

- Милан је путовао у Нјујорк и присуствовао последњем Грен слему у години, седео је тик до Ђоковићеве ложе. Србија је мајка, њој смо одани и душом и телом - истиче Јован Лучић.