КАДА се једном будемо присећали фудбалске 2011. године, тешко да ће нам прва асоцијација бити нека лепа успомена. Када се погледа слом репрезентације у квалификацијама за Европско првенство, дебакл клубова на међународној сцени, од којих су два испадања била од полуаматерских тимова, па прекид на финалу националног купа, вечити дерби са “певањем и пуцањем”, једино што се намеће као закључак је, народским речником речено - прс’о фудбал!


Нису нам се прославиле ни ведете у иностранству, многи су годину преседели на клупама и трибинама, мало је оних који су на успешан начин проносили славу српског лоптања. На срећу, било је појединаца чијим смо се успесима радовали, који су заслужили да им стиснемо руку и честитамо.

Оно што буди оптимизам јесте да 2012. година тешко да може да буде – гора!

Надамо се да ће репрезентација победама кренути у квалификације за Мундијал, да ће клубови у еврокуповима некако савладати месаре, куваре и апотекаре са Малте, Сан Марина и Андоре, пошто нам само још они нису узели меру, да ће дисциплински судија ФСС понекад неког и казнити и да финалиста купа, поготово ако стигне до тог меча организатор из Новог Сада, неће пре 90 минута побећи на чварке и кавурму.

ПОВРАТНИК ГОДИНЕ - ДУШАН БАСТА
ПОСЛЕ две године борбе са повредама, после потонућа у потпуни заборав, Душан Баста је у другој половини 2011. године попут феникса узлетео у дресу Удинезеа и експресно дошао у ситуацију да му клуб понуди нови уговор. Уместо оне чувене “куцамо на врата заборављених асова” дошли смо, богу хвала, у ситуацију да питамо селектора и вршиоца дужности потом, да ли имају у плану у скорије време да Басти пошаљу позив за репрезентацију Србије.

Позив је на крају стигао, за турнеју у Средњој Америци, али је опет блажа повреда спречила Душанов повратак међу “орлове”. Ипак, наставио је после тога да блиста на терену, постиже голове за црно-беле маниром рутинираног везисте.
- Срећан сам на терену, уживам као у данима када сам почињао сениорску каријеру - признао је Душан Баста.

”ТИТАНИК” ГОДИНЕ –МИЛОШ КРАСИЋ
НЕМА дана када италијански медији не пишу о Милошу Красићу. Терајући га из Јувентуса. Од септембра је кренула кампања да не заслужује да игра, да није по укусу тренеру Антонију Контеу, а наш репрезентативац им је својим очајним партијама само ударао терцу и давао штихове. Колико је био лош за оно мало одиграних минута у Јувентусу, још гори је био у дресу националног тима Србије. Лопта га више не слуша, продори се завршавају без квалитетне завршнице, од асистенција ни корова, голови су постали мисаона именица.
Ако је за утеху, очигледно да се Милошу и даље признаје да има квалитет, чим га из Јувентуса селе у Манчестер јунајтед, Дортмунд, Арсенал...
- Не знам зашто се то пише кад није тачно, остајем у Јувентусу - тврдио је до последњег минута 2011. Милош Красић.

БРУКА ГОДИНЕ –ШАМРОК/ВАДУЗ
ДРХТАЋЕМО ускоро када на жребу за европске купове извучемо за ривала екипу из Сан Марина. Још само одатле нису стигле “казнене експедиције” за Србе, пошто смо у лето 2011. године доживели да два од три наша највећа клуба испадну од полупрофесионалних фудбалера, који пре подне раде као пекари, лекари и апотекари, а увече, понекад, потрче за лоптом. Шамрок из Републике Ирске и Вадуз из Лихтенштајна су обешчастили Партизан и Војводину, ударили им шамаре који се без проблема могу рачунати као две највеће бруке у историји ова наша два клуба.
Остаје да се с колена на колено преноси шала после елиминације Партизана у продужецима од Шамрока:

- Зашто Ирци нису могли да сачекају пенале? Голман и леви бек су журили на трећу смену!

КИКС ГОДИНЕ - БОЈАН ЈОРГАЧЕВИЋ
ДА ли је то нека птица, авион? Не, а није ни Супермен, иако је тако почињала шпица овог познатог цртаћа. То је био “балон” Дарета Вршича у Марибору који је завршио испод пречке гола о коју се окачио голман наше репрезентације Бојан Јоргачевић. Био је то један од оних момената када је и публици потребно секунд-два да дође себи и схвати шта се догодило, па тек онда почне да слави.
Погодак који је Јоргачевић примио у Словенији, који је Србију послао у шанац аутопута ка Европском првенству, одавно није виђен и остаће за сва времена за рубрику веровали или не.

ТРАГИЧАР ГОДИНЕ - ВЛАДИМИР ПЕТРОВИЋ
КАТАСТРОФАЛАН амбијент око репрезентације, слаба атмосфера у екипи, много повређених играча, мноштво оних који не играју у клубовима... Све је било против Пижона када је сео на клупу националног тима Србије. Ипак, полако су се “орлови” враћали у живот током 2011. и дошли у ситуацију да у последња два меча, после победе у Белфасту, све од њих зависи да се пласирају у бараж.

И онда је Владимир Петровић убедио себе и играче да ће бод против Италије у Београду да буде довољан за пролаз даље. Азури су поштено одиграли за реми, али су Естонци помрсили конце. У Словенији су “орлови” отишли као издуван балон и - извисили. Пижон је све промашио у тих последњих 180 минута, урадио све контра оног што је требало, сам себе саплео.

КРАХ ГОДИНЕ - РОБЕРТ ПРОСИНЕЧКИ
НА почетку године дочекан је у Лјутице Богдана малтене као месија. Веровало се да ће Роберт Просинечки, великан као фудбалер, донети пелцер неких срећнијих времена када је Црвена звезда била европски великан. Повезао је конце расуте игре, црвено-бели су поново заиграли фудбал, лицитирали су одушевљени да је то “мала Барселона”. Али на томе је све остало...
Када се подвуче црта прве године рада Просинечког на клупи Звезде, остаће уписано да није добио ниједну велику утакмицу, да је три од четири пута изгубио од Партизана, да је Рен као из шале елиминисао црвено-беле из Европе, да у јесењој полусезони није савладао ниједног ривала од првих шест на табели. И као конац, “минус 10” на табели у односу на црно-беле је лош биланс какав одавно Звезда није имала на полусезони. О титули више нико и не размишља...

БЕКСТВО ГОДИНЕ –ВОЈВОДИНА
НАВИЈАЧИ Партизана, кошаркашког клуба, лансирали су крилатицу “крај је када то каже Душан Кецман”, алудирајући на његов победнички кош против Цибоне . Фанови Војводине би после бекства њиховог тима са финала Купа у мају могли да кажу “крај је кад каже Бато Буторовић”! Остало је било око десетак минута до последњег судијског звиждука када су Новосађани незадовољни одлукама арбитра одлучили да су доста играли и да је време за вечеру. Отишли су са терена пре времена, иако су на терен дошли доста после заказаног почетка. Све политичко-спортско лудило које је уследило,надувало је цео спектакл до бесмисла. На концу, ове године ћемо финале Купа гледати у Новом Саду.

СЕНЗАЦИЈА ГОДИНЕ - ИВАН ЈОВАНОВИЋ
ДОШАО је тихо и ушао у легенду... Није Зоро, него Иван Јовановић, ћутљиви тренер АПОЕЛ, који је био утонуо у фудбалски заборав у Србији док није у две сезоне 2008. па 2009. избацио Звезду па Партизан из европских купова. Ни тада га нешто нису заволели, све док ове сезоне није шокирао Европу пробојем у пролећну фазу Лиге шампиона са својим клубом који има буджет од осам милиона евра. На крају године ФСС му је доделио “Златну лопту” као најбољем тренеру Србије.