Свестан да ништа више неће бити исто као пре тог 26. марта 2004. године, дана када је изгубио оца, Блажо, син Бранка Булатовића, убијеног генералног секретара ФС Србије и Црне Горе, определио се да настави путем за који тврди да му је помогао да колико-толико преброди породичну трагедију. Фудбал који му је усадио са првим корацима, како каже - његов татица, постаје водиља, љубав... Данас је Блажо Булатовић (20), стандардни првотимац БСК из Борче.

- Док је тата био жив, имао сам ту привилегију да растем уз фудбал. Водио ме на утакмице, упознао са бројним асовима, његовим пријатељима. Такве тренутке ништа више не може да надокнади - почиње Блажо разговор за „Спорт“, премотавајући слике из детињства. - Када се догодила трагедија, када су убили мог тату Бранка, за тренутак као да је цео свет стао. Све се променило из корена. Али, већ тада сам рекао да морам да наставим фудбалским путем јер би, да је жив, мој отац то највише волео...

У последњем овојесењем мечу за бодове БСК - Јавор (1:1), Булатовић је добио прилику у финишу и само неколико минута на терену било је довољно да постигне гол који је, испоставиће се на крају, донео бод Борчанима.

- Има неко ко руководи са неба. Ко зна, можда је и мој Бранко то пожелео...

Застаје Блажо на тренутак, па објашњава зашто је приликом прославе гола прст био уперен ка – небу:

- Тај гол, први на суперлигашким теренима, постигао сам управо на рођендан мог тате. Био сам срећан, пресрећан због тога. Емоције су навирале...

Булатовић је фудбалски проходао у дресу Обилића, а са Врачара се преселио у млађе селекције Рада.

- Из сваког од клубова у којима сам био, носим лепе успомене. Лјуди су ме срдачно примали, вршњаци такође. Много ми је то значило.

Када је завршио омладински стаж у редовима „грађевинара“ са Бањице, уследио је прелазак у Дорћол.

- То је клуб из мог краја. На Дорћолу сам растао, па ми је у неку руку било драго што сам постао део „гаучоса“. Били су то лепи дани, давао сам голове и убрзо су су уследили нови позиви.

Остварио је Блажо још два трансфера играјући за клубове који имају место у српском фудбалу. Прво Напредак из Крушевца, а онда и Чукарички.

- Можда сам могао и више да постигнем, да одиграм неки минут више, али нема разлога да се због било чега кајем.

Овог лета уследила је селидба у Борчу?

- Дошао сам на пробу и тадашњи тренер БСК Нађи Шенсој је рекао да треба да останем. Касније, када је екипу преузео Саша Милановић, кроз тренинге и контролне утакмице сам се борио за статус и могу да кажем да сам задовољан.

Прилику сте често добијали са клупе?

- Тако је тренер мислио и ту нема било шта да се дода. Истина, сматрам да сам могао да имам и неки минут више у најбољем тиму, али опет себи кажем, ако се није догодило сада, онда ће се догодити на пролеће.

За разлику од осталих првотимаца БСК, Блажо Булатовић нема потписан уговор са суперлигашем из Борче.

- Морам још нешто да кажем: од првог дана доласка у Борчу, свидела ми се средина, људи у њему. Некако, цела та атмосфера ми прија. Волео бих да останем дуже у клубу. А, што се уговора тиче, то нека процене људи који га воде. Верујте, ни најмање се не оптерећујем.

Разумљиво, млади фудбалер има јасне планове када је реч о даљој каријери.

- Био бих прескроман, можда и неискрен, ако би казао да ме не занима одлазак у иностранство. Штавише, очекујем да се то једног дана догоди. Свестан сам да све мора да иде својим током, ништа преко реда. Хоћу пре тога да пружам добре партије у дресу БСК, да будем његов најбољи играч – нагласио је Блажо Булатовић, момак који је на животном путу, већ као дете имао прилику да корача путем посутим трњем, али га то није одвело у контрасмеру, већ је наставио да иде стазом којом би га водио и његов отац Бранко да је жив.

ПОРОДИЦА НА ПРВОМ МЕСТУ
Сваки успех или пораз на терену, Блажо дели са породицом. Каже, мајка Биљана и сестра Ана су му највернији навијачи.
- Много ми значи њихова подршка. Увек су уз мене. Мама и сека су ми највернији навијачи. Мада, знам, да и мој Бранко то посматра на неба. И он ме бодри – каже Блажо.

ДЕЈО МИ ЈЕ ДРУГИ ОТАЦ!
Млади Блажо радо говори о великом броју пријатеља које имају његова породица и он. Једно име ипак је на првом месту, испред свих...
- Од дана када сам остао без оца, бригу о мојој породици преузео је Дејан Савићевић. Ма, нема дана да нас Дејо не позове телефоном, да не упита како смо, да ли нам нешто треба. Дејо је људина! Он је мој други отац!
Са Савићевићем, разумљиво, неизбежне су и фудбалске теме?
- Наравно, Дејо ми даје савете, говори шта је најбоље за мене. Нема разлога да било шта кријем, он је заслужан што сам дошао у БСК из Борче. Зато желим да га после сваке утакмице обрадујем добром игром или голом - наглашава Блажо Булатовић.

САН О РЕПРЕЗЕНТАЦИЈИ
Као пионир Блажо је био члан репрезентације Београда која је учествовала на бројним турнира у земљи и иностранству.
- Прелеп период. Прва искуства, победе, трофеји... Био сам и на неколико летњих и зимских школа ФСБ.
Ипак, остаје жеља да једног дана понесе дрес са државним грбом.
- Има ли већег задовољства него када играш утакмицу у дресу своје земље, када слушаш своју химну? Живим за тај тренутак, јер нема сумње да је то врхунац у каријери сваког спортисте.