Један од ретких фудбалера са простора бивше СФРЈ, за кога се с правом, а да то није само пука констатација, може рећи да је интелектуалац у копачкама је – Предраг Пашић (52). Чувено лево крило и капитен шампионске генерације Сарајева из 1985. и један од најбољих играча Босне и Херцеговине свих времена, интернационалац у Штутгарту и репрезентативац Југославије, пленио је велемајсторским потезима, али и спортским и господским понашањем и на терену и ван њега...

Изразити левак, каквих је увек било мало, лаган, лепршав, брз, фине технике, лако је решавао ситуације један на један и са препознатљивим „кифла“ центаршутевима, највише подсећао на легендарног Драгана Джајића.

Популарни Паја, како га и данас сви зову, имао је каријеру за поштовање и без иједне мрље, а у сарајевским културним круговима, познат је и као велики љубитељ и познавалац уметности и човек широког образовања, који одлично познаје сликарство, књижевност, позориште, филм... Због тога је и отворио уметничку галерију, у центру града, за разлику од већине фудбалера и спортиста уопште, који поседују кафиће, пицерије, ресторане...

Када смо га позвали, није крио да је пријатно изненађен и радо је прихватио разговор за “Спорт“:

- Драго ми је да ме нисте заборавили. Некад сам био чест гост на страницама „Спорта“
, а 1985. ваш лист ме је прогласио за најбољег фудбалера Југославије. То признање ми је једно од најдражих у каријери и данас се налази у мојим витринама - открива Пашић.

Из тог времена је остао у сећању и нереализован трансфер из Сарајева у Црвену звезду, иако је клуб са београдске Маракане“ био упоран да вас ангажује. Ви сте вероватно и једини фудбалер кога је Драган Джајић, тадашњи спортски директор црвено-белих“ желео а није успео да га доведе у свој клуб?

- Тачно је, био сам веома близу преласка у Црвену звезду. Джаја, који је био мој идол, видео је у мени наследника и желео ме је у Звезди. Био сам пресрећан, иако сам ја волео и Партизан, и све је било близу реализације. Међутим, трансфер је спречио тадашњи градоначелник Сарајева Анте Сучић, иако је, интересантно, био велики навијач и члан управе Жељезничара. Сучић је наредио руководству Сарајева да ме задрже по сваку цену, уз образложење да су пре мене већ прешли у Звезду Сребренко Репчић и Радомир Савић и да одласци врхунских играча из града на Миљацки, морају да се зауставе. Тако сам ја потписао највећи уговор у историји Сарајева, већи чак и од Сафета Сушића и остао сам на Кошеву. Без обзира колико сам привржен Сарајеву и клубу и граду, остао је жал... Да сам прешао у Звезду, сигурно бих више играо и за репрезентацију, и у европским такмичењима, и имао још богатију каријеру...

Били сте и члан репрезентације Југославије која је играла на Светском првенству у Шпанији 1982. И отворено сте говорили о дешавањима у тиму и разлозима неуспеха?

- Та репрезентација је по квалитету била међу четири најбоље на свету и морали смо да играмо у полуфиналу! На пример, у квалификацијама смо били први у групи, испред Италије, која је у Шпанији постала светски првак. Значи, квалитет није споран... Шта је разлог неуспеха? Ја сам одмах по повратку из Шпаније говорио о томе, због чега сам касније имао проблема. Мени није јасно да су се играчи, по собама, занимали за све, сем за фудбал и противнике. Како неко може да дође на Светско првенство, а није му стало до резултата? Затим, ту су се умешали „Пума“и „Адидас“, направила се афера око уговора, све је било важније од игре... Али, то је тај наш менталитет, који нас увек много кошта. Погледајте, рецимо, последње Светско првенство у Јужној Африци. Словенци, који су за мене највеће изненађење када су у питању репрезентације бивших република СФРЈ, јер нису раније имали неку фудбалску традицију, воде против Американаца 2:0 и на крају 2:2, испадају из даљњег такмичења. Мене је та утакмица подсетила на нашу, против Немачке, на Европском шампионату у Београду 1974. Водили смо 2:0 и уместо да дотучемо противника, на крају смо изгубили 2:4. Или Србија, која има фантастичан тим, не може да прође ни групну фазу...

Из Сарајева прелазите у Штутгарт, где сте такође постали миљеник навијача и успешно сте играли у снажној Бундес лиги?

- Штутгарт је имао одличан тим, у коме је играло пет немачких репрезентативаца, али, једноставно, Бајерн је тада био неприкосновен и нисмо били прваци, једном смо били трећи... Играо сам добро, био поштован у клубу и код навијача и то време ми је заиста у лепом сећању. Тада је у Штутгарту почео да гради каријеру Јирген Клинсман и драго ми је да сам му у једном периоду помогао.

Колико пратите лиге у бившим југословенским републикама и игре националних селекција у квалификацијама за Европско првенство 2012, у Пољској и Украјини?

- Од клубова са простора бивше државе, једино су Партизан и Динамо, по организацији, близу неког европског нивоа. Када су у питању репрезентације, Црна Гора је најближа пласману на ЕП 2012, али то за мене није изненађење. Црногорска селекција је квалитетна и напредује из године у годину. Србија има сјајне играче, али нема резултате. Босна и Херцеговина постиже солидне резултате, али је репрезентација састављена од фудбалера из иностранства и то није реална слика квалитета босанскохерцеговачког фудбала. Већ десет година, нема играча из домаће лиге у репрезентацији и то све говори. Лоша политичка и економска ситуација, неминовно се одражава и на фудбал, слабо се ради. Просто је невероватно да је фудбал у БиХ, која је увек имала талентоване играче и стручњаке, трећи спорт по популарности и да овде тек свако 15. дете тренира фудбал! Босна и Херцеговина, вероватно једина у Европи, нема пионирску репрезентацију. Било је и пре нерегуларности, али сада их је много више. Не знам како је у Србији, али у БиХ је много корупције, овде су познати и ценовници утакмица. Нема терена да деца тренирају, инфраструктура је лоша, ниједан тренер није плаћен за свој рад, селектори у Савезу се постављују по националном кључу а не по стручности...

У једном периоду били сте директор Сарајева, касније и члан Управног одбора, али је недавно комплетно руководство поднело оставке?

- Имао сам идеју да Сарајево буде добро организован, стабилан клуб, желео сам да пренесем и нека искуства из Бундес лиге. Било је и људи заинтересованих да инвестирају у Сарајево. Нисам, нажалост, успео, јер постоје интереси разних структура у и око клуба, између осталих и навијача... Али, то није само у Сарајеву, видим и у другим клубовима у региону, навијачи стварају велике проблеме. Некад је било све другачије. Шампионска екипа Сарајева из 1985. резултат је селекције која је обухватила преко 1.500 дечака, у коју су укључене и основне школе. Касније је селекција сужена на 150 и на крају је остало нас осам, који смо ушли у први тим и уз неколико играча који су дошли са стране - били смо шампиони.

Да ли је решење регионална лига, о којој се последњих година све више прича?

- Регионална лига је врло интересантна идеја. Сигурно је да би квалитет био знатно бољи, клубови би ојачали, посета би била већа... Ја сам за, али, знајући какве политике воде ове државе, нисам оптимиста да ће та лига да заживи.

Оно што вас још издваја у односу на већину других фудбалера је то што сте покушавали да утичете на стварност и побошљате ситуацију. Тако сте пре неколико година ушли и у политику, преко Проевропске народне странке?

- Из политике носим лоша искуства. Моја идеја је била да помогнем спорту, али нисам наишао на разумевање. Нажалост, много је национализма, а у таквом окружењу, не могу да функционишем. Ја сам Србин, али своје српство показујем на најбољи начин, тако што поштујем и уважам све људе, без обзира на нацију и веру. Такав сам човек, тако сам васпитан, а и спорт ме томе научио. Спорт и национализам, никако не могу заједно, јер резултат не зависи од тога које су нације или вере спортисти, већ од њиховог умећа. Играо сам са црним, жутим и белим играчима, све их ценим и поштујем и имам пријатеље међу њима. Врло сам поносан што су се играчи са којима сам играо и које сам познавао, сем заиста ретких изузетака, коректно понашали за време рата на просторима бивше СФРЈ и са свима сам и данас у добрим односима. Због свега тога, много ме је дирнуо филм „Владе и Дражен“. То је прича...

Интересантно је да сте ви све време рата провели у Сарајеву, иако сте могли да живите било где у свету?

- Долазили су људи из Штутгарта, када је почео рат, молили ме да напустим Сарајево, нудили посао у клубу... Али, остао сам у граду у коме сам рођен, у најтежим данима, са комшијама и људима који ме воле. Желео сам да са њима делим и добро и зло. Једноставно, осећао бих се као издајник, да сам отишао. Сарајево је у мени, не могу без тог града. Када сам играо у Штутгарту, имао сам све, али нисам био до краја срећан, недостајало ми је моје Сарајево...

Како у овим временима функционишу ваша Школа фудбала Бубамара“ и уметничка галерија?

- Према проценама мојих наставника и професора, у школи, био сам талентован за сликање, али сам се определио за фудбал... Ипак, нисам се одрекао сликарства: када сам завршио каријеру, отворио сам уметничку галерију. Спојио сам посао и љубав и срећан сам што се бавим оним што волим. Већина људи које познајем, ради послове које не воли. Што се тиче „Бубамаре“, чији сам оснивач и директор - опстајемо, захваљујући сарадњи са Интером! Да није тога, у оваквој ситуацији и у овом друштву, не бисмо преживели - каже на крају Предраг Пашић.

ЛИЧНА КАРТА
Име и презиме: Предраг Пашић
Датум и место рођења: 18. октобар 1958. Сарајево
Место у тиму: лево крило
Играчка каријера - клупска: Сарајево (1975-1985, 203 утакмице, 44 гола), Штутгарт (1985-1987, 46/7).
Репрезентација СФРЈ: 10 утакмица, 1 гол
Трофеји и признања: са Сарајевом постао шампион СФРЈ 1984/85. и као капитен подигао пехар (пре тога је 1976. освојио титулу јуниорског првака Југославије). Проглашен за најбољег играча СФРЈ 1985. године. Награда УЕФА - „Седам величанствених“- за рад Школе фудбала „Бубамара“.

У БЕОГРАДУ ЗБОГ ЂОКОВИЋА
Предраг Пашић често долази у Београд, где му живе мајка и брат. Ипак, недавно је био једним специјалним поводом:
- Имао сам велику жељу да гледам уживо Новака Ђоковића. Волим тенис, а Ноле је велики шампион и спортиста. И указала ми се прилика на недавном турниру у Београду, брат је набавио карте и заиста сам уживао у сјајним мечевима - каже Пашић.
Мало се зна да је као дечак тренирао тенис и био пионирски вицешампион БиХ.

СА ИВИЦОМ ОСИМОМ НА ПРЕМИЈЕРИ „МОНТЕВИДЕ“
Велики љибитељ филма, Пашић није пропустио прилику да погледа последњи биоскопски хит „
Монтевидео, Бог те видео“.
- Био сам специјални гост, заједно са Ивицом Осимом, на сарајевској премијери „Монтевидеа...“. Свиђа ми се филм, афирмативно приказује фудбал и фудбалере. Разговарао сам и са актерима, посебно Драганом Бјелогрлићем и с обзиром да прича није завршена, једва чекам наставак. Ивица Осим је био веома дирнут, јер је њему Александар Тирнанић био тренер и веома га је поштовао – открива Пашић.