ШТУТГАРТ - Надамо се да нам поштоваоци чувеног српског песника Јована Јовановића–Змаја и његове „ Песме о песми“ нашу персифлажу из наслова неће замерити. Наравно да је песма – давно уз гусле, Србе одржала –и њојзи заиста хвала. Али нас је кроз векове, па чак и у туђини, такође и Српска црква одржала – зато њојзи још више - хвала!


Погледајмо како је то било у Немачкој. Историчари кажу да су први Срби, за разлику од оних који су се давно пре њих отиснули у далеку Америку, доста касно доспели у Немачку. Неколико породица се населило у околини града Бремена. Било је то далеке 1910. године. Претпоставља се да су ти људи дошли на рад у Немачку. То је мало вероватно - јер су Срби, стотинама година, рађе одлазили у друге градове, као на пример у Пешту. На то указује и прва наша црква освећена 1685. а обновљена 1733. године.

Њу су, нажалост, мађарски комунисти у част Стаљиновог 70-ог рођендана срушили 1949. године. Срби су одлазили на школовање, многи и на рад, у Беч где црква постоји од 1890. Знамо да је и доста познатих српских умова тог времена такође боравило у Бечу. Трговци су се настањивали у Трсту, саградивши још 1866.г. своју православну цркву итд. У тим градовима су већ биле значајне колоније Срба који су изградили своје цркве. Неке од њих стоје и данас.

Пре ће бити да су се поменуте српске породице биле у проласку ка лукама Бременхафен или Хамбург, како би бродовима наставили пут у Америку, али су се неко врме задржали у Немачкој. Црквени извори кажу, да су се ти људи молили у руским или грчким црквама јер српских цркава у Немачкој тада није било.

Наравно да после Великог рата 1918. г. и огромне економске кризе, није постојала ни жеља Срба али ни могућност доласка у Немачку на рад –јер Немци, у то време, једва да су могли да прехране и сами себе.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Препуна српска црква Светог Саве у Паризу

Прву православну Свету литургију у Немачкој је силом прилика под ведрим небом служио 6. Маја 1941. г. у концентрационом логору за српске официре Офлаг у Еверсбургу, недалеко од Оснабрика, прота Милан Јовановић. И он је, заједно са заробљеном војском и делом цивила доспео у логор. Трагично да је 116 заробљеника изгинуло од савезничког бомбардовања 6. децембра 1944. –само пет месеци пре победе над фашизмом. Спомен на њих чува црква Свети Ђорђе. Срби су је градили од почетка планирања 1964. до 1981. године.




После капитулације Немачке 8. на 9. мај 1945.г. многи заробљеници- српски официри и војници, који су преживели тортуре, болештине и глад у више немачких логора, иако су могли, нису желели да се врате у Југославију у којој су комунисти на челу са Хрватом Јосипом Бозом-Титом преузели сву власт. И четници који су у повлачењу успели да избегну партизанске замке и масакре око Зиданог моста у Словенији, делимично и у Корушкој и око Клагенфурта и некако се докопали Немачке, су се надали да ће успети да се пробију до Енглеске где је боравио млађани краљ Петар Други. Међутим, за неке је то остао пусти сан па су остали у Немачкој.

За Србе који су 1941. г. кренули у рат покликом „Са вером у Бога за краља и отаџбину“ да бране своју земљу од немачке војне силе, а завршили су заробљеништву, после још једне службе божије у концентрационом логору недалеко од Оснабрика 27.септембра.1945. којој је присуствовао и краљ Петар Други, све до 24.априла 1946.г. скоро да нису могли да присуствују литургијама, бар не у нашим црквама.

Зато се одлазило у руске или грчке цркве. Свештеник Сергије Селивановски је у Минхену 24. априла 1946. официјелно основао Српску црквену општину. Кренула су српска богослужења, али је за око 5000 српских официра и војника који су преживели логоре, био у оно време, као и за друге Србе диљем Немачке, предалек пут од Оснабрика до Минхена.

Доласком првих тзв. „гастарбајтера“ почетком шездесетих година, а масовно почетком седамдесетих година прошлог века, за њима је кренуло и свештенство. 12. Марта 1969. су основане црквене општине у Хановеру, Оснабрику и Дизелдорфу. Исте године Свети синод у Београду одредио је Лаврентија (Трифуновића) за епископа за Западну Европу и Немачку као и за Аустралију.

Обзиром да се је већ седамдесетих година прошлог века немачка индустрија, посебно у покрајини Баден-Виртемберг и у главном граду Штутгарту, али и другим деловима Немачке енормно развила, настао је мањак радника јер је пеко 7 милиона немачких мушкараца изгинуло у рату или су били још увек у руском заробљеништву. Зато је, поред Италијана, Турака и нешто мање Грка, Шпанца и Португалаца, што по приватним везама што преко наше Берзе рада, стигло, само у Баден-Виртемберг, преко 200.000 Срба. Многи од њих, и поред комунистичког „учења“ и разних врста притисака, се нису били одрекли светосавске вере својих предака.




Већ 1971. г. је свештеник Озрен Туцаков у Штутгарту, у грчкој цркви- бараци у парку на Лајпцишком тргу, почео са богослужењима.

Њега је 1978. наследио високообразовани Слободан Миљевић, каснији протонамесник, који је у Регензбургу и Тибингену завршио теологију и психологију. Отац Миљевић је својевремено опслуживао скоро целу немачку покрајину Баден-Виртемберг. Наши свештеници су доласком за својом народом започели прави мисионарски рад окупљања Срба. Многи млађи Срби до доласка у Немачку, због комунистичког ометања рада па и постојања посебно Православне цркве у ондашњој Југославији, нису имали скоро никакве контакте са црквом а неки нису били чак ни крштени. Све те људе довести под скуте Православља био је огроман мисионарски рад и труд тог времена!

Како се број верника стално повећавао, настала је потреба закупа, куповине или изградње цркава –с вуда где је концентрација српског живља била довољно велика. Узмимо за пример само Баден-Виртемберг. Ту је отац Слободан Миљевић за време свог скоро четрдесет година дугог службовања успео да прилозима и уз добровољни рад верника, откупи или изгради четири цркве.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Нова црква у Саратоги

Слично је било и у другим деловима Немачке где су вредни свештеници и чланови Црквених одбора итекако радили на отварању цркава како би се наш народ молио у својим, српским богомољама.

Према немачким изворима, данас око 400.000 Срба-православаца, од тога је, највероватније, око 100.000 верника остало у немачкој покрајини Баден-Виртемберг, живи мирно са својим данашњим суграђанима –Немцима, „подељених“ у две цркве, католичку и протестантску. Наравно да око 10 одсто становништва од укупно 82 милиона житеља, припаднају другим религијама.

Поред десетина српских цркава широм Немачке, сазидана је прелепа црква и у Филингену-Швенингену, граду који се налази у чувеном Шварцвалду, где је Црквена општина основана 1994.г. После службовања проте Душка Ђеорђића, на његово место је дошао протонамсеник Бранислав Чортановачки и остаје на том месту до 2005. г. За време његовог рада од прилога верника је купљено земљиште и саграђени су црква Светог архангела Михаила и парохијски дом. Од 2005.г. у цркви у Филингену-Швенингену чиноделује прота Миленко Марковић.

Тек недавно, у звоник цркве су уграђена четири велика сата тако да је тим чином завршена потпуна изградња цркве. О томе смо разговарали са неколико наших верника. Један од њих нам је рекао да су сви одушевљени сатовима, који, како каже, у данашње време када сви имају сатове чак и у мобилним телефонима, и нису толико потребни. Али су прелепи и сваки поглед на њих ће нас стално потсећати да је време које показују као и све остало у животу–пролазно . Али –наша црква остаје као вечни спомен Православља и боравка Срба, овде, у Филингену-Швенингену и у целом Шварцвалду!