ТОКОМ најезде држављана некадашње Југославије у Немачку половином шездесетих и седамдесетих година прошлог века, жељних добре зараде, за њих су али и за немачке госте отваране гостионице чији су закупци били наши земљаци. То се догађало у готово свим местима где су се населили тадашњи Југословени.

Само у Штутгарту, граду у коме је живело двадестак хиљада Срба, између 1965. и 1980. је било бар тридесетак југословенских кафана, од тога најмање десетак чији су закупци били Срби.

Већ по имену кафана се знало из ког дела некадашње Југославије су дошли често новопечени гостионичари, ређе власници гостионица. Појавио се „Београд -грил“, затим је отворена „Авала“, па „Шумадија“ и неке друге, али и „Сплит“, „Адрија“, „Загреб“, „Мостар“, „Босна“ итд. Додуше, код неких кафана које су преузели наши људи су остала, вероватно због традиције или су тако од закупаца захтевали власници локала, стара немачка па чак и италијанска имена. Чувени штутгартски угоститељ Станко Бокун, познатији под надимком Пера Наполеон задржао је стара имена својих локала. Једна његова кафана у строгом центру града се зове „Да Цесаре“ а друга „Пане е вино“

Поменимо да је у време настајања наших кафана, па тако и данас, било доста лако закупити неку већ постојећу гостионицу, поготово ако посао у том локалу није „цветао“. Нису тражене неке посебне квалификаије осим неколико дана обуке о хигијени и чувању животних намирница. На штету изучених угоститеља, некадашњи зидари, лимари, механичари или земљорадници су почели од првих уштеђевина да отварају кафане. Ипак тржиште је учинило своје. Опстале су кафане које су нудиле квалитет хране и пића а оне лошије су временом нестале.

Прочитајте још - Немачки мамац новим радницима

Недавно су двоје младих људи, двадесетопетогодишња Београђанка Марија Ковачевић и њен, како Марија каже одличан пријатељ Немац Бјорн Тил, иначе врстан кувар који је радио у више познатих ресторана, одлучили да се осамостале и отворе свој локал.

Преузели су једну кафану у Штутгарту у непосредној близини више спортских терена. Читав ареал је окружених прелепом бујном шумом која поготово у летњим месецима мами многе излетнике. Кафана носи доста необично име- „Waldgeist“ -или на српском „Шумски дух“. Иначе, познато је да та гостионица постоји од 1886. године.

Договор о заједничком послу је брзо постигнут. На јеловнику су се нашли како српски тако и немачки специјалитети. Марија је надлежна за пријем гостију и надзор келнера а Бјорн је главни у кухињи. За изученог кувара Бјорна немачки специјалитети нису били никакав проблем- али да би достигао савршенство и што се српских специјалитета тиче, и Бјорн и Марија су се одлучили на неуобичајени корак.

Отишли су у Београд - право у Угоститељски школски центар у Југ Богдановој улици а одатле у хотел Палас. Тај хотел је огледни објекат поменуте школе. Ту је Бјорн уз преводилачку помоћ Марије од искусних српских стручњака за десетак дана научио све о нашим специјалитетима али и о ћевапчићима, о више врста пљескавица, чувеним лесковачким уштипцима и другим ђаконијама са роштиља.

Бјорнова „специјализација“ у Београду се исплатила. Од гостију који све чешће навраћају у лепо уређену кафану смо чули да су пријатно изненађени квалитетом и укусом специјалитета са роштиља.

Наравно и одличним пријемом и прихватањем гостију уз велики осмех и познато српско гостопримство Марије Ковачевић. Дугогодишњи главни лекар познате болнице из задужбине инустријалца Роберта Боша, Новосађанин др Пера Силић нам је рекао да одавно није, чак ни недавно у његовом родном граду, јео тако добре и укусне ћевапчиће и уштипке као у „Шумском духу“. Питамо се шта би др Силић тек рекао да је пробао специјалитет куће - перфектне ћевапчиће уроловане у танку сланиницу. Или о одличној гурманској пљескавици? Ваљда ће се доктор о томе огласити другом приликом.

Труд двоје младих посленика да се „дошколују“ у Београду је заиста вредан пажње. Излишно је навести и то да сте у афани „Шумски дух“ у 70186 Штутгарту, Waldebene Ost Nr.. 223 увек радо виђен гост!