МОЈ пријатељ Рале је велики, за сада још несхваћени уметник. У својој анархистичкој библиотеци слова, записивач је рециклираних живота свакодневних париских јунака. Као неизлечиви романтик, у сталном рвању са маштовитом стварношћу, вади фактографске цитате из дубине заведене свести и на белој хартији исписује историограм варљивог тока ствари. Наратор енциклопедијског знања, своју приповедачку културу истраживања заснива на савременој теорији причања у којој проповеда немогућност повратка са друге стране границе искушења.

Рале је и сликар. Сам илуструје своје приче. Свестрани стваралац непогрешивом сентименталном тачношћу грундира на платну талог згрнуте париске повести. Кроз његове сликарске визије, нулте композиционе уређености, тутњи космолошки спев боја орканске снаге. Париз у његовим писаним сликама, које карактерише креативност хронолошке јасноће, верификује своје метрономско трајање.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: ZAPISI IZ PARIZA: Grobljanski pas

Стражар је на памтилу колективне судбине у којој господствено пропадање нема цену. Непоткупљиви срцољубац који настоји да ни под којим условима не помути чистоту идеалистичке имагинације. У страницама разбацаним по кафанским столовима око Барбеса, тим неуредним канцеларијама његове животне партије, труди се из све снаге да ничим не оскрнави светост лирске политике.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: ZAPISI IZ PARIZA: Vreme

ПУТУЈЕ планетом у непрофитабилном компартиману. Створио је метастваралачко потрошно време. На овом путешествију, вино му је енергент. Не спада у оне ретке трезне ауторе. Одлично свира и гитару. Мокри акорди у наративним сентенцама постмодернистичког барокног репера, страствено су препуштање нестајању.

Он је и успешни глумац, на позорници обичног дневног театра. Његове уличне интерпретације у свакојаким позоришним и филмским улогама демонстрирају задивљујућу правилност у исказивању уметничке променљивости и неухватљивости. Све његове унутрашње фигуре, кроз које је провукао ону фину, филтрирану дистанцу између искуства и наслеђа, прецизно комуницирају међу собом.

Да би њу освојио, попалио је, у ова прагматична времена, све саме погрешне, поетичне аларме. Дочим је била освојена, склизнула јој је, без плана и намере, маска страдалнице, исписала се из жртвеничког регистра, неосетно реактивирала постосвајачки нарцизам рецептивно неосетљив на терцу сладуњаве драме мог драгог пријатеља и вратила пасош на граници мучеништва. Родно место био јој је крајњи домет авантуризма.

Интеракција путање љубавног страдања лансирала га је унатраг, на почетну позицију. Вратио се у драги Београд свог настајања, тамо где је све научио. Сада у погледу на Дунав пуном наде проналази највеће чудо у светлости и луминисцентност у ауторском гласу. А она, добростојећа, све чешће, сама, у празничним турама, скочи у шопинг до Париза.