- НИЈЕ лако, али јесте лепо бити Србин у Бразилу. Није лако јер нас је отаджбина заборавила и јер нас њени изасланици ретко посећују. Лепо је јер Бразил негује пријатељске односе са Србијом и јер смо ми Срби овде цењени као велики интелектуалци и мајстори.

Овим речима укратко професор Александар Јовановић из Сао Паола описује живот око две хиљаде наших људи у земљи фудбала. И да би потврдио своју тезу одмах помиње како је српски фудбалер Дејан Петковић добио орден Рио Бранцо рпедседника Бразила да Силве, због доприноса бразилском фудбалу и пруженој подршци Рио де Жанеиру у добијању домаћинства летњих Олимпијских игара 2016. године.

- У Бразилу су још познати доктор Велибор Костић, хирург који се оженио анестезиологом Ђованом Агостини и пре четири месеца добио сина Луку, затим Александар Мандић, који је овдашњи Бил Гејтс. Први је 1997. године увео интернет у Бразилу и остварио промет од 14 милиона долара. Душица Дуда Јанковић, Српкиња пореклом из Јагодине, већ 11 година ужива статус велике звезде у Бразилу. Дуда, познатија у Јужној Америци под надимком Дијамант, дуго година влада у женском професионалном боксу и ултимат-фајту – наглашава професор Јовановић.

УСПЕШНИ И Бразил је последњих година пружио уточиште једном броју српских исељеника. Већина млађих људи постали су инжењери, професори, бизнисмени, уметници, адвокати и новинари. Међу њима је и редитељ Зоран Ђорђевић, који је, како сам каже, Ваљевац на подужем привременом раду у Бразилу. Са супругом Жељком, архитектом, и децом живи у Сао Паулу. Момчило Николић је у Сао Луису. На листи српских бизнисмена у Бразилу су и Будимир Вукојчић, Милан Михајловић, власник фабрике лифтова „Тесла и лифт”, Ђорђе Срдић производи кошуље. Слободан Вигњевић има велетрговине конфекцијом, Данило Вигњевић има фабрику хеланки, а Јован Јефтић фабрику текстила. Александар Гајевић има фабрику синтетике, Душан Петровић има погон металургије, а Вера Вукојчић модну конфекцију. Драгослав Белић има индустрију кожне галантерије, а Славко Недић радње мешовите робе „Универсал”. Петар Касум и Синиша Војводић држе фабрике бижутерије „Флорида” и „Сандра”.

О себи нерадо говори или само скромно казује да је рођен у Суботици. Као мали Јовановић се иселио средином прошлог века са родитељима у Бразил. Доктор је лингвистике, редовни професор Примењене лингвистике на Универзитету Сао Паула, преводилац са разних језика, новинар и публициста. Био је Секретар за информације општине Санто Андре и Сãо Цаетано до Сул крајем осамдесетих. Радио је и као уредник дневних листова и културних часописа у Бразилу. За нашу културу је значајан као преводилац српских писаца.

- На португалски сам превео поезију и прозу Васка Попе, Милорада Павића и Миодрага Павловића. Приредио сам и Антологију модерног српског песништва, а сада се спремам да преводи нобеловца Иву Андрића – објашњава нам професор Јовановић.

Историјски записи казју да су се први српски исељеници доселили у Бразил крајем XИX века. Друга група Срба стигла је у земљу самбе 1922. године. Већина њих су били грађевински радници који су се запослили у држави Сао Пауло. Највише их је било из Далмације и Војводине. По процени Небојше Травице, 1932. године у Бразилу је било 4.000 наших људи. У Сао Паулу су постојали Југословенски народни дом и Клуб југословенских жена, као и Југословенско потпорно друштво. Прва помоћ НОБ-у упућена је 1945, иако је Бразил био диктаторска земља. А први Српски клуб „Свети Сава” основан је 1949. а водио га је председник Стево Максимовић. Нови Српско-бразилски клуб у Сао Паулу водила је госпођа Ержика Риго, родом из Војводине, са синовима Зораном и Гораном Лубурић.

- Већина наших људи живи у Сао Паулу, док у осталим местима има мало Срба. Ми смо мала колонија исељеника, осим тога расути смо у овом огромном граду – каже професор Александар Јовановић. - Нема тренутно ниједно место где би се ми редовно састајали, јер су стари досељеници продали просторије бившег Српског клуба. После ратова 90-тих година у Бразил су се доселиле избеглице, али Срби у Сао Паулоу нису организовани. Немамо наш православни храм и користимо руске цркве. Имамо две православне парохије, једна је посвећена Светој Тројици и налази се на североистоку Бразила, у држави Пернамбуко и месту Алдеја. Друга, посвећена Успењу Богородице, налази се у центру Ресифеа. Имамо и две православне мисије: у Белу Жардиму и у Каруару.


ВЕЛИКА ПОРОДИЦА

У Сао Паолу и широм Бразила данас живи двадесетак чланова фамилије Јовановић. Глава породице професор Александа и његова супруга Марија Луијза покушавају два оута годишње да их окупе на славском и божићњем ручку.

- Имамо пет кћерки, које су рођене у Бразилу и имају српска имена и зетове Бразилце. Моја најстарија ћерка зове се Милена. Ћерка ми је докторирала на политичким наукама у Паризу. Кћерке су ми и Александра, Лјудмила, Даринка и Тамара. Имамо и дивне унуке српске крви – поносно говори док нам показује фотографије своје фамилије.