КОЛАШИН је, без сумње, на подручју целе бивше СФРЈ, град са највише обележја из епохе комунизма, чији дословце сваки трг, улица и школа подсећају на време којег се многи са сетом сећају, али и које би неки радо да забораве.

И тако, док шетајући градом два пута налетите на споменик револуционару Вељку Влаховићу и на његов трг, они који мало боље познају историју нађу се у чуду: није ли Колашин место у коме би требало да се диче спомеником, тргом, а о улици да и не говоримо, са именом митрополита црногорско-приморског, архиепископа пећког и патријарха српског и врховног поглавара Српске православне цркве (од 1938. до 1950. године) Гаврила Меденице Дожића. Човека рођеног надомак чувеног манастира Морача, у коме је учио прва слова, упамтио приче и стихове о слободарима и бојевима, које су за ослобођење Колашина од Турака водили и игумани, чувари ове светиње.

- КОЛАШИН заборавља своје најчувеније људе. Крије оне најугледније. Зашто у граду нема улице патријарха Гаврила Дожића, нашег Морачанина? Да није Цркве Светог Димитрија и Споменика студентима добровољцима палим у Првом светском рату, неупућени би помислили, када би видели споменике и називе улица, да Колашин није мрднуо даље од 1945. године - каже мештанин Жељко Вукићевић, који годинама води битку да једна од колашинских улица понесе име Милована Јакшића Јакше, Ел Гранде Милована, како га је уругвајска штампа крстила на крају првог шампионата света у Монтевидеу голмана фудбалске репрезентације Краљевине Југославије и, макар привремено, једну од авенија назваше по стаситом Колашинцу.

- Могло се некој улици дати име ратника из бојева против Турака. Нема разлога да се једној улици да име Дуње Ђокић ако имамо улицу Палих партизанки. Било је давања назива улицама и по братственичкој основи - прича, за "Новости", председник колашинских бораца и антифашиста Гојко Влаховић, који на питање како се не нађе места и за патријарха Дожића, одмахује руком и каже: - Тешка прича...

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Озна стрељала 1.000 људи код споменика краљу Александру

ТРАЖЕЋИ у "тешкој причи" ознаку са именом патријарха Дожића, коме родитељи по рођењу наденуше име Ђорђе, заточеника окупаторских логора у Првом и Другом светском рату, у Мађарској и Немачкој, спустисмо се и до древне лавре Немањића - манастира Мораче.


Партизанско гробље на Брези /
Фото М. Секуловић

- Ево, одавде нису, нити ће икада моћи, без обзира на то што су то можда и желели, да протерају патријарха Гаврила Дожића.

Овим речима нас дочекује архимандрит Рафаило Калик, игуман, који готово 40 лета бди над задужбином Стефановом, сина краља Вукана, унука Немањиног, и показује на патријарха у белом мермеру на зиду библиотеке.

"Понизимо се пред Богом, а усправимо пред људима", исписане су на спомен-плочи Дожићеве речи уочи мартовских збивања далеке 1941.

Споменик Вељку Влаховићу на "његовом" тргу / Фото светосавље.орг

- Од морачког ђака до српског патријарха, исписано је још на мрамору, на зиду библиотеке, са више од 10.000 наслова.

- Ми чувамо име патријарха Дожића. Знамо и због чега га "нема" у Колашину. Ћуте о томе, јер не смеју од народа јавно да кажу. Нема га због Подгоричке скупштине - каже седи игуман, невољно се осмехујући, јер заиста су дошла тешка времена. Неки би казали и потоња, али, на сву срећу, прва свећа коју је млађани Ђорђе запалио у древној лаври још увек гори. Сија, горе, све до Колашина, над којим бди његов патријарх и моли се и за оне који не знају што чине и чине што не знају...


Архимандрит Рафаило Калик


БИЛО ЈЕ И ТЕЖЕ...

Одавно је покренута иницијатива за давање имена патријарха Дожића једној од улица у Колашину. Међутим, увек се нешто испречи...

- Историја је неумољива. Било је за овај народ и тежих момената. Преживеће се и ово, очврснуће људи, које вера држи упркос свему. Тачно је, Колашин има много безимених улица. И сличних људи. Наћи ће се овде места и за име патријарха Гаврила - прича Саша Дожић, доскорашњи председник СО Колашин, човек из фамилије патријарха, који је, како је забележено, председнику Црногорског сената, војводи Божу Петровићу, саопштио одлуке Подгоричке скупштине са којима се он сагласио, а потом је патријарх био на челу групе од 18 посланика црногорског парламента која је у новембру 1918. донела у Београд одлуку о уједињењу са Краљевином Србијом.