ДУГО се књижевник Чедо Баћовић двоумио како да из дубоке таме на светло дана, пред себе, али и читаоце, изнесе онај део живота владике Петра Другог Петровића Његоша, Ловћенског тајновидца, о коме се и данас нагађа или шапуће. Приређујући књигу, како каже, сматрао је да није јерес отворити причу - Његош и жене, а да личност творца "Ноћи скупља вијека" не буде ни најмање осенчена.

БАЋОВИЋ сматра да владика Раде заслужује да буде осветљен и са те, мање познате стране, јер како написа Милован Ђилас у студији "Његош - пјесник, владар и владика": "Ништа људско није било туђе владици Раду".

- Рукопис представља мозаик сачињен од радних записа, предања, кратких прича и анегдота, а који доста уверљиво и пластично приказују песника "Горског вијенца" као човека од крви и меса. Уосталом, и сам Његош ће у једној прилици казати: "Теже је бити човјек него владика". Познато је да је Раде Томов заносио људе својом лепотом, а Рус Коваљевски бележи да је владика образац мушке лепоте. Током боравака у Русији, приликом завладичења, млади Раде као ошамућен гледао је сјајни Петроград, тај чудесни град на Неви, док су му руци прилазиле прекрасне руске кнегиње и грофице, и оне очаране Његошевом лепотом. Једна од њих, забележено је и њено име - Орлова Чеменска, послала му је дар - велику своту новца. Да ли је ту било неке искре, не знамо, и по свој прилици, нећемо никад ни сазнати - каже, у разговору за "Новости", Баћовић. - Млади црногорски владар остављао је јак утисак свуда где би дошао.


ПРОЧИТАЈТЕ И: НЕВЕРОВАТАН ЕКСПЕРИМЕНТ ГИМНАЗИЈАЛАЦА: У васиону послали балон са косом да би указали на штетност радијације



НАШ саговорник подсећа на народне речи да нико не може сакрити - сиромаштво, кашаљ и љубав. А како се црногорски владика рвао са телесном глади и страсти?

- Документи о Његошевом љубавном животу више су се утирали но било који документи црногорског живота. Утирали су се сами, јер су чињенице биле посејане на све стране. Утирали су их људи, јер је владика био владика, јер се добар глас Петровића морао чувати. Штавише, на Цетињу је важио законик, који је потписао владика, а који је прописивао смртну казну ако се мимо брака "учини дијете". Писао је владика о таквом једном случају, у Котору, "ради ђевојке Дафине, којој је неки Стијепо Франићевић насилним начином узео вијенац, или да рекнем, коју је растљенио". А владичине љубави нису биле ни љубави живота, ни љубавне везе, него курјачка глад и засићење. Кад није могао друго, он је, како каже народна изрека: уз Анђу очи прислањао. Кад је могао, незасито је "гледао лепоту" - прича Чедо Баћовић.



Највећи песник нашег језика ни 168 година после смрти не престаје да заокупља пажњу како обичних људи тако и историчара, научних радника разних профила, све до песника, прозаиста и публициста, а тако ће бити до краја века и света.


ВОЛИ ЖЕНЕ

"Жалили се Црногорци владици Раду на сердара Јована и тражили да га рашчини.

- Зашто... суди ли право?

- Суди.

- Прима ли мито?

- Не, господару.

- Је ли јунак у ратове?

- Јест, ка и један Црногорац.

- Па шта је онда, људи божји?

- Ама, некако господару, све нам се чини да није за тај посао. Воли пусте жене, мимо осталог човјека. Милије му је виђети лијепу младу невјесту него најбољега Црногорца.

- Богами - одговори владика - ни дрвета без гране, ни човјека без мане. Ради тога узрока ја га не могу смијенити никако."