У БЕРАНАМА, срцу Васојевића и престоном граду Епархије будимљанско-никшићке, чувају сећање на јунаке, браниоце вере и светиња у овом крају, посебно катедралног манастира Ђурђеви ступови, задужбине Немањића, старе 806 година, која је вековима уназад била на удару душмана, али и отпадника од вере православне.

Мученичка смрт патријарха Пајсија Колашиновића, кога су Турци 1653. године живог одрали и закуцали на врата манастира, била је увод у страдање српског народа у Васојевићима, монаштва и свештенства и самог манастира који ће потом бити паљен и разаран. Чак пет пута! Међутим, толико пута је и пропојао...

Како пише академик др Миомир Дашић, Будимљанска митрополија се по свему судећи угасила 1738. године када су спаљени Ђурђеви ступови, разорена Шудикова, Урошевица и многе друге цркве. Тада је манастир запалио потурчењак Црнојевића, Махмуд-паша. Други пут светиња је запаљена 1825, а палитељи су били Ђулбег Шабанагић и Хасан Хот, горела је трећи пут 1862. када ју је запалио Дервиш-паша. Четврто паљење и разарање збило се на Преображење Господње 1875. А, када су Турци хтели да га поново запале 1898. године народ се дигао на ноге и одлучио - или ће одбранити манастир, или ће изгорети у њему.

Прочитајте још: Ђурђеве ступове "укочио" Унеско

МЕЂУ људима спремним мрети за крст часни и слободу златну био је и свештеник Максим Поповић, звани поп Лужац, који је њих 29 исповедио и са њима остао унутра да бране манастир. Како је остало записано, са епитрахиљем о врату, камилавком на глави и сребрним крстом у десној, а путиром светог причешћа у левој руци, обратио се заточеницима:

- Бранећи свете Ђурђеве ступове, браните и своју отаџбину, своју веру, и животе своје и својијех, и аманет и образ отачески, и у том циљу, ако буде суђено да ова светиња и по пети пут буде гор ела, решисмо да и ми са њом у њој изгоримо и пођемо Богу на истину.

Исповедници су скинутих капа стајали један за другим у реду, крстећи се примали предсмртно свето причешће, љубећи крст и руку свештеника. Манастир је тада одбрањен, остало је записано у хроникама манастира, кога су Турци запалили пети пут 1912. године, непосредно уочи Првог балканског рата. Манастир је обновљен 1925.

ОСТАЛО је упамћено да је у народу, због изузетне храбрости и оданости вери, био омиљен поп Лужац.

Ђурђеви ступови - Фото М. Секуловић


- Међу познатим јунацима и свештеницима из Доњих Васојевића, високо место припада и попу Максиму Поповићу из Лужца код Берана. Поред свештеничког позива бавио се и народним пословима борећи се против турског зулума, који је у овом крају Старе Србије у његово време био на врхунцу. О попу Максиму, као јунаку-витезу као из бајке, који језди на коњу по Граховском пољу док "сво поље ври, а топови пуцају и ткају као какав велики разбој и прска од куршума камење уз писку, а гранате парају ваздух уз језиво звиждање и сламају снагу у камењару, прах (барут) је запалио поље а он зове на мегдан неке Швабе али нигде никога" - писао је научни радник Батрић Марјановић, каже историчар Горан Киковић.

Прочитајте још: Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије: Истрпимо заблуделу браћу

- Досадило му је и презире ову борбу иза заклона: чини му се да се победе краду кукавички. Најбоље: прса у прса, па тешко нејакоме! Заустави коња, скиде пушку и испали свих пет метака; опет је напуни. Зује куршуми око ушију, а граната цепа ваздух, као да се цепа како тврдо платно. Ускипела му крв, играју очи од беса, а сигурно ни псовка не изостаје... Такав је био на Грахову, такав на Гласинцу. Такав свуда, где је требало водити борбу "за крст часни и слободу златну". Узјаше ђогата и агитује по народу, да не иду на турски суд, већ да се суде код својих првака и главара, да не би задовољство причињавали Турцима; кад најтеже дође народу умео је да га разговори, охрабри, упути и да учи. И то се слушало као свето - цитира, Киковић Марјановића, који пише да је поп Лужац из свог села по коме је добио надимак у Беранама, које је тада било у рукама Турака.

ЖРТВЕНИЦИ

У СВЕТИ храм ушли су и затворили се решени да га одбране, главар Маријан Вуковић, учитељ Ђорђије Бојовић, свештеник Максим Поповић, Анто Цемовић, народни прваци Вукосав Јоксимовић, Тодор Саичић, Вукота Бојовић, сви из Берана, Периша Миковић, Вукајло Вуковић, из Буча, Миљан Шћекић из Горњих села, Томо Дабетић, из Будимља, Васо Дошљак из Велиђа и његов рођак Панто Дошљак, Радомир Шћекић, а из Горњих села су још стигли Томаш Пешић и Баћко Обрадовић. У храм су ушли и главари Голуб Добрашиновић и Томаш Поповић-Пешић, и Зарија Весковић из Берана, Иван Раичевић из Трепче, Новак Шћекић из Горњих села, Иван Премовић из Берана, Радош Пипер и Јанићије Лончар-Симоновић из Берансела, Мушо Бојичић и Периша Лабовић из Будимља, и Зарија Обрадовић и Богдан Раичевић из Горњих села.