КАДА ће се Никшићани спомен-обележјем одужити комитском војводи Јовану Радојеву Радовићу, ослободиоцу од аустроугарске окупације 2. новембра 1918. године? Много је споменика у граду подно Требјесе који сведоче о епохама које су протутњеле преко зидина тврдог Оногошта и реке Зете, али остало је једно упражњено место које чека Јована, јунака, који је са црногорским и топличким комитама опколио Никшић, и принудио на предају аустроугарске трупе - 95 официра, 30 кадета и 3.605 војника!

Он је предак високопреосвећеног митрополита црногорско-приморског Амфилохија, који је, за "Новости", о свом часном претку рекао:

- Јован Радовић је био на челу Топличког устанка, и он је као војвода и комита, са Милинком Влаховићем ратовао против окупатора и ослободио град Никшић. Е, то су људи које данашња власт у Црној Гори проглашава окупаторима - каже митрополит.

Прочитајте још: ЈОШ ИМА ЧАСНИХ ЉУДИ: 100 година од смрти војводе Радовића

КОМИТСКИ војвода Јован Радовић, студент филозофије, добио је наређење да са својом четом (40 комита и 50 "усташких Црногораца") крене из Пећи преко Колашина у Никшић да пресече одступницу непријатељу, који се повлачио из Подгорице. Храбри Радовић је са својим ратницима извршио препад на непријатељску посаду у Никшићу, заробио бројне аустроугарске солдате, да би након дочекане слободе у вароши увео ред - поставио је окружног начелника, команданта места, председника Општине, цивилног саветника и шефа градске полиције. У извештају команданта Јадранских трупа, пуковника Драгутина Милутиновића, војвода Радовић пише да су се у борби посебно истакли мајор Сава Лазаревић и четовође Бошко Бојовић и Спасоје Тадић, "који су са српском државом и Југославијом, извршили заклетву на укрштеним бајонетима и прогласили краља Петра за свог краља још пре неколико месеци". Командант Јадранских трупа је поздравио успех војводе Радовића и изразио му пуну захвалност за ослобођење Никшића:

"Ово предузеће извршено је тако лепо и тако смело да му нема равне у историји партизанског рата", саопштио је Милутиновић.

ЈЕДАН од млађих Никшићана Марко Ковачевић (Нова српска демократија) верује да ће се његов град једног дана одужити великом човеку и хероју и на тај начин исправити велику неправду. У међувремену, подигнут је Споменик свим комитама од 1916. до 1929. године.


Споменик црногорским комитама у Никшићу



- После споменика Љубу Чупићу у центру, нашем сународнику, Србину, и човеку који је био православни хришћанин, који се пред стрељање исповедио и причестио, власти на Тргу Саве Ковачевића подижу споменик за два покрета. Једном комитском од 1916. до 1918. године који се борио за ослобођење и уједињење Срба и чије су се вође под укрштеним бајонетима заклели на верност краљу Петру Карађорђевићу, и споменик присталицама краља Николе који су се такође залагали за уједињење, али који су имали другачију визију како до њега треба да дође - каже Ковачевић. - Споменик је подигнут на Тргу Саве Ковачевића, близу споменика овом народном хероју, који се изјашњавао као Србин и, по сведочењу Милована Ђиласа није признавао Црногорце за посебну нацију, и који се у Другом светском рату оружано обрачунавао са четама Крста Зрновог Поповића. Такође, недалеко од тог места је и споменик Савином рођеном брату Николи, који је био посланик Подгоричке скупштине и гласао за уједињење Црне Горе и Србије. Дакле, остало је још да на том тргу, на слободном месту којег свакако има, подигнемо и споменик Србима из Црне Горе који су били припадници Југословенске војске у отаџбини генерала Драгољуба Михаиловића и да тај трг симболично назовемо - Трг српског помирења.

Прочитајте још: Обележен Дан ослобођења Никшића

Познати истраживач историје, публициста Јован Маркуш, некадашњи први човек Цетиња поручује:

- Надајмо се да ће војводи Јовану Радовићу Никшићани подићи споменик, јер је то заслужио пре многих комита којима су прошле године у Црној Гори подигли споменике.

МИСТЕРИОЗНА СМРТ

ВОЈВОДА Јован Радовић умро је у Сарајеву под чудним околностима. После ослобођења Никшића, он је по доласку у град на Миљацки исте ноћи умро уз велике болове у стомаку. Хроничари су записали да је његова смрт била повод крвавог разрачунавања између породица Радовић и Меденица-Дожић. Сумњало се да га је отровао Саво Меденица. То је на ноге подигло Радовиће, па је Саво осветио брата Јована тако што је у Подгорици убио Мила Дожића Меденицу. Јована Радовића је због ратних заслуга постхумно одликовао Александар Први Карађорђевић 11. априла 1920. године Златном медаљом за храброст.