- Оном који је везан за земаљска и пролазна добра тешко је ући у Царство небеско. Тако то бива до наших времена. Они који се везују за пролазна богатства, славу и част, који се везују за новац, за злато, за властољубље, за своје неко знање, они тешко могу да се жртвују за оно што је вечно и што је непролазно. Мађутим, увек је било људи, нарочито у младим годинама, који су све жртвовали само да би задобили вечно и непролазно достојантво.

Ово је у недељу казао архиепископ цетињски митрополит црногорско-приморски Амфилохије, који је служио са свештенством у завичају, Барама Радовићау Доњој Морачи, служио свету службу Божију са парастосом комитском војводи Јовану Радовићу у цркви Светих Пантелејмона и Климента Охридског, повдом 100 година од упокојења војводе Јована.

- Поставља се питање: за што вреди жртвовати свој живот? Они који жртвују свој живот за оно што је пролазно нису схватили смисао живота. Они који жртвују свој живот за оно што је вечно, што је непролазно, за истину, за правду, такви знају зашто су се родили, зашто су жијели на овој земљи. Таквих је увек било, таквим има и данас, посебно код младих људи. Један од таквих био је и комитски војвода Јован Радовић. који је у двадесет седмој години свога живота пострадао у Сарајеву и који се пре тога, од 1916. године, заједно са осталим Морачанима и Ровчанима, успротивио насиљу аустроугарском, истовремено незадовољан и оним што је урадио велики краљ Никола Петровић, везан за властољубље и земаљску славу, беседио је митрополити, истићужи да је Јован Радовић, заједно са групом Морачана отишао у Јужну Србију где су учествовали у Топличком устанку, а после повратка, као комите ослободили су Андријевицу, допринели ослобођењу Колашина, Подгорице, Никшић, Фочу...

- Јован је стигао до Сарајева где га је нажалост стигло оно што у Црној Гори стиже од давнина – да брат убија брата, кум кума. И он је убијен у Саарајеву 1918. године. Међутим, убијенији су они који су њега убили. Он је жртвовао своју младост, свој живот за правду Божју, за слободу, казао је митрополит Амфилохије, који је на сеоском гробљу одслужио помен на гробу војводе Јована.