ГОДИНЕ проведене у риболову се не рачунају у године старости. Овог рибарског гесла чврсто се држи Ђоко Митровић (83), прекаљени пецарош, који и у деветој деценији одапиње мушицу и пуни торбе малим и великим трофејима. Цео живот проводи на води, реци или језеру. Уживање у природи, како каже, продужило му је живот. И данас, када оде на неки од никшићких ревира, остане по цео дан, и сваки пут се врати окрепљен и оснажен, без обзира на то да ли је било улова или се празне торбе вратио кући. Додуше, ретки су били тренуци у вишедеценијској каријери овог аласа да "не окрвави удицу".

- Имао сам 12 година када сам са оцем једног дана пошао у риболов на крупачке реке. Језера још није било, а реке пуне пастрмке. Било је милина забацивати вештачке варалице, мушице, лептире. Готово на сваки замах трзнула би "краљица" - присећа се Ђоко. - У то време није било најлона, па смо се сналазили тако што смо чупали коњима репове и од њих правили такозвана струњила. Тако смо ловили.

Много је воде потекло од тада, а наш саговорник се не предаје. Још "ратује". У Црној Гори готово да нема ревира где није ногом стао, а као један који се по лепоти и богатству рибљег фонда издваја јесте река Цијевна код Подгорице.

"Харао" је Ђоко и по Дрини, Дунаву, Билећком језеру, Требишњици и другим атрактивним местима бишве Југе.

- Било је много места за уживање. Никшићки риболовци били су познати као добри. Освајали смо пехаре на бројним такмичењима и тако правили леп имиџ нашем друштву. Некада нас је било попут војске, преко 1.500, а данас три пута мање. Очигледно да време чини своје, па су млади више окренути другим занимањима, а мање чистом ваздуху и риболову - каже Митровић.

Некадашњи железарац, који је радни век завршио у токарију ваљака, и данас је без премца у прављењу вештачких мамаца. Мушичар који на удици наврзе "све што лети". Давно је Ђоко испекао тај занат, а својевремено је био једини у Црној Гори који је у Крању, у Словенији, добио сертификат за прављење риболовних мушица.


Овај врсни иноватор успео је да фен за косу препројектује у реквизит за полирање мамаца, топио је петобанке како би направио варалице, и верује да ће млади схватити колико је лепо бати алас. Син Драган увелико иде утабаним очевим стазама и са успехом наставља породичну традицију.


ПЕСМА О БРШНУ

ЂОКО је често ишао у пецање са Гојком Шурбатовићем из села Бршно, недалеко од Никшића. Свом великом пријатељу поклонио је чак и једну песму!

"Има једно место кршно и зове се село Бршно. То је твоја домовина од старина, гнездо где се орли вију, и с висине поздрављају Црну Гору и Србију."