МОСТ на Ђурђевића Тари налази се међу 20 најлепших у свету, према избору портала "Брајд сајд", а о њему су остале предања које се и дана данас препричавају.

- Вековима, људи су градили мостове како би повезали друге крајеве градова и земаља. Грађени су да нас повежу једне са другима. "Брајт сајд" прикупио је 20 фотографија мостова и аквадукта које нас вежу на предиван начин и са сигурношћуу можемо их само назвати уметношћу - каже уредништво "Брајт сајда".

А мост, између села Будечевица и Трешњица, захваљујући низу догађаја одавно је ушао у легенду. Дуго времена у народу је кружила прича да је мост дело Лазара Јауковића, који га је и срушио, због чега је стрељан. Ипак, реч је о делу инжењера Мијата Тројановића који је саградио мост, а у време његовог рушења био у немачком логору.

Упркос томе што је ушао поред бројних новинских текстова и у литературу, стигао је и на филм. Неки од њих су и дан-данас непознати, јер се прича о мосту преносила се с колена на колено, па је тако име пројектанта и даље непознато широј јавности.

Пројектант Мијат Тројановић, касније је постао професор Универзитета у Београду. Приликом градње моста подигнута је највиша дрвена скела у свету! У предвечерје Другог светског рата, средином новембра 1940. године, Тројановић, чију су замисао многи дочекали са скепсом, имао је разлога за понос. Мост на Ђурђевића Тари био је завршен. Гиздави лепотан, у пет лукова, од којих највећи има распон од 116 метара, наткрилио је кањон у дужини од 365 метара.

НАЈПОЗНАТИЈИ У СВЕТУ У ЖИВОПИСНОМ месту, на раскрсници путева који воде ка Мојковцу, Жабљаку и Пљевљима, мостом са пет лукова, висином од 170 метара изнад плахе лепотице Таре, "прескочен" је кањон "сузе Европе", један од два најпознатија у свету. Да би се прешло са обале на обалу, требало је изградити мост дуг 365 метара. Ни данас тај грађевински подухват не био био једноставан, а како је било у пролеће 1937. године, када је његова изградња започета, знали су само они који су у том подвигу учествовали и, потом, исписали његову чудесну историју.

Међутим, мост није никада свечано отворен. Уследио је рат, окупација, а архитекта Тројановић нашао се у логору. Тачно 17. априла 1941. године, први тенкови окупатора прешли су преко моста.

У мају 1942. године, Италијани и четници су из Пљеваља продирали ка Дурмитору, подручју које су контролисали партизани. Увидевши да су у тешкој ситуацији, Тито је, како се прича, донео одлуку да се мост сруши, али тако да би се касније могао поправити и користити. Моша Пијаде, који је тада боравио на подручју Жабљака и командовао партизанским јединицима, поверио је тај задатак инжењеру Лазару Јауковићу који је партијски задатак успешно обавио у зору 6. маја порушивши најмањи лук на мосту, онај на левој обали кањона Таре. После непуна три месеца, инжењер Јауковић је доспео у руке четника. На Илиндан, 2. августа, они су га довели до самог моста и ту га стрељали. Скоро на истом месту где су Турци давно погубили Јоксима Јауковића, Лазаревог прапрадеду, који је у Пошћењу, у близини Шавника, покушао да ликвидира злогласног Смаил-агу Ченгића, у чему није успео.

После рушења моста и стрељања Лазара Јауковића, кроз народ је кренула прича о њему као пројектанту моста, који је своје "чедо" морао да "убије". Прича је стигла и до Мијата Тројановића, који се већ налазио у логору. Међутим, професор Тројановић из поштовања према инжењеру Лазару Јауковићу никада није то демантовао. Као што то бива, прича је временом прерасла у легенду, забележену и на филму. Дон Деланд, дански писац, ову легенду узео је за тему свог романа "Земља иза Божјих леђа". У њему је Лазар Јауковић добио име Вук Црнојевић.



СПОМЕНИК РУШИТЕЉУ

ГОДИНУ дана после ослобођења мост је поправљен. Поред њега је постављен споменик храбром Лазару Јауковићу, који је главом платио рушење моста. Мост је постао права туристичка атракција и мета телеобјектива, захваљујући којима "путује" широм света носећи са собом и легенду о "творцу који је био присиљен да сруши своје најлепше дело".