Бацио сам бисту Иве Андрића, у Дрину, код Вишеграда, са моста Мехмед-паше Соколовића, данас се кајем због тога и спреман сам да одговарам, али хоћу да нагласим да се то догађало у условима пуним националне еуфорије, са свих страна. Бацање бисте је, практично, наређење врха СДА тог времена, пре свега Ејупа Ганића и Омера Бехмена.

Овако, сада, говори Мурат Шабановић, несуђени рушитељ ХЕ "Вишеград", који је, како каже, "схватио комплетну игру уочи, током и после рата", у којој су "обични" људи, попут њега, тешко надрљали, а они који су све то водили данас уживају све почасти БХ друштва".

- Због хапшења Ганића и генерала Дивјака дигла се врхушка у Сарајеву да их брани, да их хвали, да говори о њиховом родољубљу према БиХ, а, ево, има већ месец дана, откао се зна да сам под потерницом Београда, а да ме нико није ни позвао, мада сам, као црв, радио и ратовао за БиХ - каже Шабановић. - Ганић је, данас, ректор универзитета, који вреди десетине милиона марака, он има титулу "босанског газије", а ја једва преживљавам тако што печем пилиће и главучице, док ми је сва имовина у Вишеграду уништена. Нико од тих "газија" ни да ме пита како ми је, а да не говорим да ме не питају да ли ми шта треба.

ПЛАШИМ СЕ МОЈИХ А НЕ БЕОГРАДА Данас, после горких искустава, и после свега што сам радио, по туђем налогу, сматрајући да тако треба, не плашим се Београда, ни оптужбе из Србије, већ ових "мојих", којима није проблем да им буде чиста задњица, али образи им, сигурно, нису чисти - поручује Шабановић. - Кад видим њихово богатство, њихове свиле и кадифе, њихов луксуз и моју муку и невољу, као и муке и невоље мојих сабораца и сапатника, онда тек схватам ко нас је водио и зашто смо прошли горе него бос по трњу, како се каже у народу.

Ћуте, каже он, и Жељко Комшић и Бакир Изетбеговић, чланови Председништва из БиХ, први добитник "Златног љиљана", други син покојног председника Алије Изетбеговића, "а кад су хапшени Дивјак и Ганић говорили су да неће дати ниједног босанског родољуба".

- Није тешко наслутити шта смо за њих ја и многи други људи, истински родољуби, који смо слушали беспоговорно налоге из "врха", спремни да, како се то каже, уђемо и у ватру и у воду, кад нам се нареди - каже Мурат, сабирајући прошлост и садашњост. - Осам година морао сам да "гањам" пензију капетана Армије БиХ, није ми исплаћено 100 пензија, и даље је један предмет пред Управним судом, а, сада, ето, суочавам се и са тужбом из Београда.

Мурат се, како каже, добро сећа дана када је бацио бисту чувеног нобеловца у Дрину. Тога дана, по његовим речима, требало је то, такође по налогу "врха СДА, да учини младобосанска омладина СДА, која је имала велики скуп, али, кад је видео да млади нису вични, ни снажни да то упечатљиво учине, пришао је и урадио што је урадио, уз снимање камера". Он каже да је о наводној штети коју је муслиманима учинио Иво Андрић, у то време, највише говорио академик Мухамед Филиповић, "који је имао неспоран углед, па је, у условима какви су били, било сасвим једноставно ићи дотле докле су и он и многи други ишли".