Поред Иве Андрића, сада и Емира Кустурице, Вишеграђани су без сумње сагласни да је њихов град прославио Драгиша Недовић, Шумадинац, аутор познате песме "У лијепом старом граду Вишеграду", коју многи називају и химном овог града.

На просторима бивше Југославије и данас ретко које славље прође, а да се не зачују емотивни стихови о љубави, Бикавцу и Дрини, иако мало ко зна ко је аутор. Многи ће рећи да је ова песма стара босанска севдалинка или изворна песма. Прави познаваоци старе народне музике веома добро знају име Драгише Недовића, рођеног у Крагујевцу 1916. године, где је живео и радио све до смрти 1966. године. Почео је да ствара и пише песме још као дете.

Са 16 година напустио је родни град и са гитаром у руци кренуо у свет да, како је тада говорио, "народ чује његову песму". Пропутовао је Србију. У то време су настале његове познате песме "То је моја Шумадија" , "Тешко ми је Шумадију оставити" и "Сиромах сам, друже", која важи за његову аутобиографску песму.

Кад је дошао у Босну, настале су његове антологијске песме "У лијепом старом граду Вишеграду" и "Прођох Босном кроз градове", а затим иде у Далмацију и пише "Маре, Маре, срићо моја", "О, липа ти незнанко", "О, бродићу бели".

Као једна од најомиљенијих, заживела је и народу остала песма посвећена Вишеграду.

Ова песма у изворној верзији носила је назив "Јутрос рано слушам" и била је посвећена девојци Кики са Бикавца, познатом узвишењу изнад Вишеграда, одакле се види чувена ћуприја на Дрини.

Драгиша Недовић је песму написао 1936. године када је боравио у Вишеграду, где је и упознао Кику. Песму је први пут, педесетих година прошлог века, снимио познати босански певач народне музике Химзо Половина и убрзо је постала апсолутни хит, не само међу Вишеграђанима и у Босни, него широм бивше Југославије и ван њених граница.

ГОДИНАМА СЕ РАДО ПЕВАЈУ Иза Драгише Недовића, према незваничним подацима остало је око 800 текстова песама, међу којима су "Стани, стани Ибар водо", "Текла река Лепеница", "Хармонико моја, сузом наквашена", "Лепе ли су нано Гружанке девојке", "Обраше се виногради" и многе друге које се и после толико година радо певају и слушају.

Песма је имала још једну строфу коју Половина тада није снимио, а која је гласила: "Устај, испрати ме морам да путујем/у Србију идем своме родном крају/за тобом ћу Кико вјечно да тугујем/ јер сам тебе драга оставио младу".

Тада је забележено да је Недовић хтео да тужи Половину јер му је присвојио песму, а посебно због избацивања последње строфе. Спор је на суду некако изглађен, па је Химзо на следећем издању плоче Драгишу Недовића навео као аутора песме, али ни у том издању није снимљена спорна строфа. Тек је пре неколико година у свој репертоар целовиту песму укључио наш певач Радиша Урошевић.

Пре три године, на заседању Скупштине општине Вишеград, предложено је да овај познати текстописац добије улицу у Вишеграду, и то у насељу Бикавац. Овај предлог тада, нажалост, није добио потребну већину, на разочарање многих који сматрају да је он то заслужио. Остаје нада да ће временом Вишеграђани увидети пропуст и на неки начин овековечити Недовића и његов боравак у Вишеграду.

Занимљиво је поменути, а то је забележено и у књизи професора Драгана Батаљевића "Драгиша Недовић - живот и дело", да је Недовић аутор песме "Плућа су ми болна", која је дуго била забрањена.

По повратку из логора у Другом светском рату, у којем је оболео од туберкулозе, написао је ову песму у коју је преточио своју животну причу.

Песму је први извео Заим Имамовић, али је она веома сугестивно деловала на слушаоце те је у то време широм Југославије забележен велики број самоубистава људи оболелих од туберкулозе.

Прича се да је тада Централни комитет одлучио да се плоча повуче из продаје и забрани њено извођење. Тек када је једном приликом Јованка Броз, за коју се неко време причало да је боловала од ове болести, наручила ову песму на једном слављу, забрана је прекинута.