СЕДАМ деценија Никшићани ћуте о крвавом догађају који се одиграо у другој половини јануара 1943. године надомак града, на превоју Пандурица, када су се партизани сурово обрачунали са дванаест момака и девојака, старих од 16 до 18 година, који, практично, живот нису ни осетили, нити су припадали било којој војсци. Та младост била је крива само јер је хтела да зимски школски распуст проведе код рођака у Бјелопавлићима и што се сасвим случајно нашла у камионској колони до Даниловграда, коју су пратили Немци, Италијани и четници.

После паљбе партизана на Пандурици нико од војника ни са једне, а ни друге стране није зрном очешан, док су голоруки момци и девојке панично покушавали да нађу склониште од метака. Нису успели, али су их партизани брзо похватали, а потом у оближњим шкриповима метком у главу, по кратком поступку, ликвидирали.

Ова прича из вишедеценијске дубоке таме коначно излази на светлост захваљујући Перу Максимовићу (78), човеку чији је брат Драгутин (16) био једна од невиних жртава.

- Дуго се ћутало о овом партизанском пиру, али мислим да никада није касно за истину. Оно што ме боли јесте што джелате никада није стигла казна. Морао сам да дигнем глас, јер сам предуго мислио да би то могао да учини неко други, али није. Брат ми је у цвету младости покошен, као и његови вршњаци, а да нико због тога није одговарао. Нормално је да свакога боли своја рана, па и мене моја - каже у разговору за „Новости“ времешни Перо Максимовић, и наставља:

ПАРТИЗАН, ПА ЧЕТНИК СТАРИЈИ брат Данило је 1941. године био скојевац, партизан. Али, када му је дат задатак да убије најугледнијег племеника у Горњем Пољу Јоша Јововића, одбио је то да учини. Озлојеђен је напустио партизане и прешао у четнике - присећа се Перо Максимовић. - Био је припадник Гвозденог пука Павла Ђуришића, ухваћен на Зиданом Мосту и осуђен на 19,5 година затвора. Робију је издржавао у злогласној подгоричкој Јусовачи.

- Имао сам десет година када се злочин десио, али све памтим као да се јутрос одиграло. Мој брале Драгутин, Драго, како смо га из милоште звали, био је сила, крупан момак, права планина. И он се радовао зимском распусту, па иако је било ратно време покушавао је да ужива у одмору од школе. Хтео је да неколико дана одмора проведе код тетке у Даниловграду, а уском саобраћајницом која је водила до тог места могло се путовати једино у камионској колони коју су пратиле три војске: немачка, италијанска и четничка. Ускочили су у камионе не слутећи да ће им то бити последњи одлазак.

Хладан је и сив био тај јануар. Не памти Перо тачан датум злочина, али зна да је 1943. година била тек закорачила. Варош Никшић једва да је у то време бројала око 4.000 становника.

- На уклетој Пандурици дочекали су их партизани. Када су припуцали, војска се разбежала, а ови момци и девојке, не знајући куд, брзо су стигли у руке партизана. Ниједан војник није био чак ни рањен, а камоли да је страдао! Али зато су се обрачунали са децом. Увлачили су их у шкрипове и убијали из пиштоља метком у главу. Међу својим вршњацима лежао је непомично и брат Драго. За злочин се брзо сазнало. Мој старији брат Данило кад је чуо за ову трагедију јурнуо је ка Пандурици, мислећи да је можда наш Драго жив. Али, авај! Обилазећи шкрипове наишао је на непомично братово тело. Не памтим имена осталих момака и девојака, осим једне Бурићке, која је живела у центру Никшића, у данашњој Манастирској улици. Била је лепотица, ведра и весела.

Памти Перо Максимовић сузе родитељске и братске. Никшић је грцао тих дана у сузама. На организованом испраћају на централном градском тргу постављено је дванаест столова на којима је било подигнуто исто толико ковчега.

- Цео град је дошао да се опрости од убијених младића и девојака, њихових суграђана, који ником нису око затрунили, а камоли били нечија војска! И председник општине Јеврем Шаулић био је тих дана уз нас, ојађене породице. Брата смо сахранили на градском гробљу, да би га 1951. године пренели у породичну гробницу у Горњем Пољу.


ЖИВОТ ПРЕПУН ТРАГЕДИЈЕ

ПОРОДИЦИ Максимовић је комунистичка власт конфисковала сву имовину. Ипак, успело се преживети, а Перо је чак завршио и Наставнички факултет у Ријеци. У свом Никшићу није могао да дође до посла, па је добар део живота провео у том приморском граду. Тамо се упознао и спријатељио са познатим адвокатом Вељком Губерином, да би са оживљавањем вишестраначја у СФРЈ основали Народну радикалну странку, са циљем да заштите српске интересе у Хрватској.

- Цео живот пратиле су ме српске трагедије, ма где да сам живео. Данас сам у Црној Гори, покушавајући да од заборава отргнем макар део забрањене историје. Волео бих када би ова моја прича помогла да се открију имена осталих настрадалих момака и девојака на Пандурици.