ДОШЛО је до туче испод прозора мог стана у париском четрнаестом арондисману. Овећа група дечака и девојчица напала је млађег момка наочиглед његове мајке, покушавајући с њим да се обрачуна. Морала је да интервенише и полиција.

Све је почело дан раније, тако што је на ледини у парку, између голова направљених од ђачких торби, један дечарац много добро играо фудбал. Дриблао је лево, па десно, вешто противницима провлачио лопту кроз ноге, набацивао тачно на теме, гађао рашље, излуђивао голмана.

Све то су гледале девојчице, окупљене око старог стабла на ледини. Неке од њих су и саме биле у екипи. Данас и девојчице с дечацима равноправно играју фудбал.

Кап је прелила чашу када је за главу нижи фудбалски вундеркинд рмпалији из старијег разреда још једном протурио лопту кроз ноге. Разбешњени рмпалија му је лупио чвргу.

Мали фудбалер је ипак постигао још један гол, а онда је отишао кући и пожалио се старијем брату. Старији брат је дошао и лупио чвргу млађем рмпалији. Умешала се комшиница, која је шетала бебу, захтевајући да се друштво разиђе.

Рмпалија старији од млађег брата и млађи од старијег, поручио је, одлазећи, да ће га обојица запамтити, зато што су га двапут осрамотили. Девојчице наслоњене уз старо стабло су се само насмејале.

Следећег дана рмпалија је сакупио екипу. Од раног јутра регрутовао је добровољце из одељења. Једва је сачекао крај часа, а онда замотао шал око лица, повео гомилу и упутио се право пред врата малог фудбалера и његовог старијег брата.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - ЗАПИСИ ИЗ ПАРИЗА: Господин принц

Памтим једну давну тучу, сличну овој париској, из београдског школског дворишта, кад је извесни Влада шамаром избацио цигару из уста млађем брату старијег рмпалије, који је, с дуваном међу зубима, на фудбласком терену правио дармар. Ужарени пикавац је одлетео у страну.

Недалеко од тог терена био је уз све почасти сахрањен потпуковник Аугуст Шмит, командант 32. аустроугарске регименте. Урадили су то српски војници из јединице мајора Ђукића која је 1914. године имала частан задатак да одбрани Аду Циганлију и спречи надмоћног непријатеља да напредује.

У потпуковниковом џепу су пронашли документа са пристојном сумом новца и писмо кћерке јединице, па су на њену адресу, уз нађени новац, послали депешу с поруком да се може поносити оцем који је херојски пао на челу свог пука, за свога цара.

Кћерка им је, наравно, одговорила, одавши том приликом почаст српској војсци достојној сваког дивљења.

У Кошутњаку постоји и реципрочно сведочанство. Усред шуме налази се споменик на коме пише да ту почивају српски јунаци, уз објашњење да је споменик српским ратницима јуначки погинулим бранећи Београд у јесен 1915. године подигнут по наређењу команданта немачке војске маршала Фон Манкезена као израз поштовања храбрим противницима.

Данас је неко друго, мирнодопско време. Деца, због дриблинга, невитешки, иду педесет на једнога.