Ситуација у Либији је и даље напета — двострука власт која је успостављена у земљи спречава почетак мировног процеса. И источној и западној влади бивше Џамахирије одговара неизвесност. То омогућава свим учесницима конфликта да профитирају од главног националног наслеђа — нафте.

Ел Шарара је највеће налазиште нафте у Либији и налази се 700 километара јужно од Триполија. Током владавине Муамера ел Гадафија, ту се свакодневно добијало до 300.000 барела. Друга нафтна поља се налазе у источним регионима и производња им је мало мања него у Ел Шарари.

До грађанског рата 2011. године из налазишта у Либији експлоатисано је до 1,6 милиона барела нафте у дану. Према подацима о потврђеним резервама (29,5 милијарди барела), земља заузима прво место у Африци и пето у ОПЕК-у (Организација земаља извозница нафте).

Након пада Џамахирије и масакра њеног лидера, производња је смањена три пута. Али чак и током периода расула, нафта је стизала у луке Средоземног мора, одакле је отпремана у Италију, Француску, Шпанију и Немачку.

Учесници сукоба који се наставио и без Гадафија, покушавали су да успоставе контролу над нафтоводима. Приликом повлачења, више пута су давали наредбе да се униште цеви да би противнику одузели средства за опстанак. Узгред, приходи од нафте су током рата, као и у мирнодопско време и даље остали главни извор за попуњавање буџета.

Стране петрохемијске компаније које су дошле у Либију током владавине Гадафија, престајале су да раде само у току најопаснијих битака, док су француска компанија „Тотал“ и италијанска ЕНИ функционисале без прекида.

И либијска Национална нафтна корпорација, на челу са Мустафом Саналом, радила је још од предратног времена.

НАФТНО ДВОВЛАШЋЕ

Борба зараћених група довела је до тога да је 2014. године у Либији успостављено двовлашће. Триполи и околне области на западу контролисала је Влада националног јединства, коју води локални предузетник Фаиз Сараџ. Они су формирали Кабинет министара који је међународно признат.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - BESNI RAT U LIBIJI: "Vulkan gneva" vlade u Tripoliju protiv "novog Gadafija"

На истоку државе је владао генерал Хафтар, друг и сарадник Гадафија. Либијска национална армија која га је подржала, помогла му је да преузме контролу над нафтним пољима и цевоводима у Тобруку, Бенгазију, Аџдабији и тако влади са седиштем у Триполију одузела приходе од нафте.

Међутим, светска заједница није хтела да има посла са побуњеником. Против генерала и његових присталица увели су санкције 2016. године, које су забрањивале куповину нафте од представнике владе на истоку.

Подела бивше Џамахирије погодила је и Европу, САД и Кину, главне потрошаче либијске нафте. Безизлазна ситуација приморала је стране нафтне и гасне компаније да траже начине за заобилажење санкција. У питању је била енергетска сигурност не толико Либије, колико Европске уније.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - NAPAD DRONOVA: Uništen ukrajinski "iljušin", eksplodirao na pisti (VIDEO)

ЦРНО ЗЛАТО СПАЈА

Излаз из нафтног ћорсокака је нађен веома брзо. Штавише, зараћене стране нису ни морале да потежу оружје да би црно злато опет потекло европским лукама. Поставши свесни међусобне зависности, Исток и Запад, уз посредовање Националне нафтне корпорације, одлучили су се на уступке.

Смисао постигнутог компромиса сводио се на то да су се све трансакције у нафтној и гасној индустрији закључивале у име међународне признате владе Сараџа. Њему нису уводили санкције, па су тако страни увозници могли са њим легитимно да послују, а Хафтару је понуђен солидни део прихода.

Иако су је финансирали покровитељи из Египта, Саудијске Арабије и Уједињених Арапских Емирата, Либијској националној армији су били потребни додатни извори прихода. Хафтар је био свестан тога да ће средства добијена од нафте, чак и преко Сараџа, учврстити економску независност Истока. И пристао је на то.

У земљу су почеле да се враћају западне нафтне и гасне компаније. Многи су проширили пројекте у сфери експлоатације и прераде нафте. Енергетски сектор је добио инвестиције. Поред тога, све трансакције су биле потпуно легалне и санкције против источне владе нису ником сметале.

Председник Националне нафтне и гасне корпорације Либије Мустафа Санал, уз подршку француске компаније „Тотал“, италијанске ЕНИ, немачке „Винтершел“ и аустријске ОМВ, најавио је да планира да превазиђе Гадафија и производњу повећа до два милиона барела дневно.

Неопходно је држати енергетску индустрију по страни од свих политичких и војних конфликата“, изјавио је Санал. Већина страних компанија га је послушала. Никоме није сметало што за све то време рат у Либији не престаје.

МИРОВНО РАСПОЛОЖЕЊЕ

Производња и прерада нафте наставила се и током пролећа, када је Хафтар кренуо у офанзиву на Триполи. Према мишљењу представника Либијске привремене владе у Русији Станислава Кудрјашова, управо су схеме везане за испоруку либијске нафте у иностранству спречиле генерала да заузме главни град.

Сви уговори о извозу нафте налазе се код Сараџа. Управо је немогућност да директно продаје енергенте које контролише за Хафтара, била камен-спотицања у Триполију. Генерал је био свестан да ће чак и ако заузме главни град и свргне Владу националног јединства, остати и без тог новца који добија по већ успостављеним нафтним схемама, а тешко да би међународна заједница брзо признала легитимитет Хафтара и одлучила да укине санкције“, објаснио је он за „РИА Новости“.

Експерт претпоставља да ће Либијска национална армија одлучити да нападне Триполи само ако добије било какве гаранције да ће је признати спољне силе.

Када се разрађивала постојећа схема испоруке нафте, влади на истоку су намерно одузета било каква права. Захваљујући томе, Сараџ је сачувао контролу над енергетским ресурсима и заштитио своју владу од напада Хафтара“, тврди Кудрјашов.

Он је убеђен да је ситуација око либијске нафте корисна за све и да нико није заинтересован за решавање сукоба.

Европске и америчке компаније купују нафту са великим попустом. Док је на светском тржишту цена у просеку 60 долара за барел, либијским властима у условима нестабилности одговара да је продају и за 30. Ко ће одбити тако јефтину нафту, чак и да су улог мир и стабилност у Либији?“, реторички се пита Кудрјашов.

Начелник Центра за исламска истраживања на Институту за иновациони развој Кирил Семјонов не слаже се у потпуности с тим.

Уколико се сукоб између источне и западне владе у Либији оконча, енергетска инфраструктура ће добити подстицај за модернизацију. Инвеститори ће без страха улагати средства у нове цевоводе“, рекао је он за „РИА Новости“.

Семјонов сматра да је у борби за главни град војна предност била на страни Сараџа, због чега се генерал и повукао и да нафтне схеме нису у томе најважније.

Оружане јединице из Мисурате које су подржале владу Сараџа, биле су у стању да Хафтару пролетос одузму нафтне луке. То је и данас сасвим реално. Али њима то не треба. У сваком случају, Хафтар не може самостално да продаје нафту“, истакао је експерт.

Истовремено, он не пориче да у данашњим условима све стране у сукобу зарађују на енергентима.

Оно по чему се либијски конфликт разликује од, на пример, сиријског, јесте то што нафта у Либији није фактор подела. Напротив, црно злато спаја и тако може бити још дуго“, тврди Семјонов.

Извесне наде да се може решити либијски сукоб и спорови око нафте он везује за Берлинску конференцију о помирењу страна. Међутим, он страхује да ће Хафтар кренути на Триполи чим буде познат њен датум.

Генерал побуњеник је први пут покушао да заузме главни град убрзо пошто је договорен датум националне конференције о политичком излазу из либијске кризе. Већина земаља, укључујући и Русију, признаје легитимитет владе Сараџа. И Хафтар је свестан тога да у новој структури власти за њега тешко да ће бити места. Зато и покушава да осујети мировни процес“, закључује политиколог.


rs.sputniknews.com