Да ли је српски биланс пада Берлинског зида само негативан? Јер шта би било да он није срушен, да се наставила биполарна подела Европе и да је заједничка јужнословенска држава опстала? Показало се да је она одржива само као аутократска и под условом да је српски чинилац, иако најснажнији, стално „обуздаван“, фрагментиран и сажиман


Прошле су три деценије од рушења Берлинског зида. За датум његовог пада узима се 9. новембар 1989. године, мада су се и пре и после тога дана десили значајни догађаји. Годинама уназад видело се да СССР не може да издржи не само трку у наоружању већ ни читаво идеолошко, пропагандно, економско и нарочито геополитичко сучељавање са САД. Окружен таласократским Rimland-ом, стално дављен „стратегијом анаконде“ и кенанистички „обуздаван“ на сваком месту и у сваком тренутку, руски „медвед“ био је затворен у кавез евроазијског Heartland-а и осуђен на пораз у Хладном рату. Касносовјетска гласност и перестројка не само да нису зауставили суноврат већ су му и допринели. Уклањање Берлинског зида представљало је симбол подизања читаве Гвоздене завесе, која се више од пола столећа спуштала кроз централну и југоисточну Европу, раздвајајући два супротстављена блока. Постало је јасно да долази крај биполарном светском систему и да се урушавају Варшавски пакт (ВУ), Савет за узајамну економску помоћ (СЕВ) и читав комунистички концепт, али и да ће се ускоро распасти и џиновска империја СССР од 22,4 милиона квадратних километара и готово 300 милиона становника. После малтешког састанка Буша (Старијег) и Горбачова децембра 1989. године само наивни су могли да помисле како се надметање две велесиле завршило нерешеним резултатом. Први председник профитирао је опипљивом експанзијом америчког „мостобрана“ према истоку Европе и глобалном супремацијом у униполарном поретку, а други је добио „шарену лажу“ обећања о мирољубивости НАТО-а и Нобелову награду за мир.


ШТА СЕ МОГЛО УЧИНИТИ И добронамерни и злонамерни „генерали после битке“ често замерају Србима и њиховим вођама да су „преспавали пад Берлинског зида“. Да су истрајавали на идеолошкој матрици која је неумитно одлазила у историју. Да су остали искрено привржени крилатици „и после Тита – Тито“. Да су мислили како ће Југославија на спољашњем плану и даље бити незаменљива карика дуж евроазијског обода и лидер глобално утицајног несврстаног покрета. Да су одбијали да схвате како су унутрашње кохезионе нити заједничке државе слабе, да је првенствено Словенци и Хрвати никада нису искрено прихватили и да се одавно спремају да из ње изађу. Има у свему томе истине. Али зар је само српском вољом могло да буде спречено разбијање државе, а које је Запад, то је сада утврђена чињеница, годинама раније планирао и само чекао немоћ Москве? Како би Срби успели да зауставе уједињену Немачку у напону снаге, успостављање њене доминације стварањем „немачке Европе“, а не „европске Немачке“, те „показивање мишића“ осветничким черечењем земље која је 1918. године и створена као препрека „продору германизма на југоисток“? Ако су Американци, који су у последњу деценију 20. века ушли као неприкосновени светски лидер и предводник најјачег војног савеза у историји, већ решили да геополитички реорганизују Балкан и укину свог некадашњег мезимца Југославију, на који начин би од опијености југословенством мамурни Срби то могли да спрече? И да ли је требало да се труде, када се она очигледно извргла у антисрпску творевину? Једина српска шанса била је брза, бескомпромисна војна победа против сецесиониста и покушај да се на аргументу фактичког стања издејствује другачији принцип политичко-територијалне поделе – не дуж титоистичких унутрашњих међа већ на основу просторног размештаја и изјашњавања конститутивних народа.


СРПСКА НЕСПРЕМНОСТ Прилика је пропуштена на самом почетку када су Србија и Срби пристали, што ни по коју цену нису смели, на прве послератне вишестраначке изборе по републикама, а не на нивоу целе, међународно признате државе. То су убрзо искористиле европске „добре услуге“ и Бадинтерова комисија, без обзира што је крвава операционализација била неминовна, што се до данас није завршила и што је Запад својим ангажманом дугорочно дестабилизовао читав Балкан. Деценијама у дефанзиви држани Срби нису били спремни за постхладноратовски период, за отпор демонизацији у складу са стереотипом да су „балкански Руси“ и за изградњу интегралне српске државе уместо резидуалне, АВНОЈ-ске („уже“) Србије. Стога су релативно лако упали у замку парцијалног и губитничког решавања српског питања. Та странпутица водила је у провалију неоусташког геноцида, тј. наставка србоцида (В. Умељић) и нестанка Републике Српске Крајине, територијалног редуковања, принудног задржавања и сталног угрожавања статуса Републике Српске у саставу БиХ, потпуног „дизања руку“ од јужног дела Старе Србије (данас С. Македонија), убрзаног расрбљавања Црне Горе, „отмице“ Косова и Метохије као „основне српске земље“ (С. Божић) и могућности даље деструкције Србије (Рашка област, Прешевско-бујановачки крај, Војводина…). Можда је још већи проблем тумарање у спољнополитичком оријентисању државе и срљање у наднационалне интеграције западне цивилизације којој православни српски народ и српске земље не припадају. Из тога проистиче латентна позиција растрзане земље (С. Хантингтон) која води у аутодеструктивност, кризу идентитета, унутрашње конфликте и развојно „тапкање у месту“.


КРАЈ УТОПИЈЕ Да ли је српски биланс пада Берлинског зида само негативан? Јер шта би било да он није срушен, да се наставила биполарна подела Европе и да је заједничка југословенска држава опстала? Показало се да је она одржива само као аутократска и под условом да је српски чинилац, иако најснажнији, стално сузбијан, фрагментиран и сажиман. Престанком идеолошког једнопартијског монопола, неизбежан је био повратак на оно што је било потискивано као трајнији интегративни чинилац – на национално, верско, цивилизацијско. Стога је питање да ли би њен демократски и унутрашњи политичко-територијални преображај уопште био изводљив, а да се, истовремено, задрже спољашње границе. У том случају, она најпре Србима не би ни била потребна. Три деценије које су уследиле после драматичних новембарских догађаја у граду који ће недуго затим поново постати главни град Немачке донеле су споро и мукотрпно враћање Срба себи. Иако се још нису ослободили из остатака „паукове мреже“ југословенства, спасли су се агоније у заједничкој држави. За то су платили превелику цену. Али превелика је била и утопија.

(Печат/Миломир Степић)