КАО бомба је прошле недеље одјекнула у Украјини вест да је 1. октобра бивши председник Леонид Кучма, по овлашћењу актуелног шефа државе Владимира Зеленског, ставио, заједно са устаницима из Донбаса, потпис на такозвану „Штајнмајерову формулу“, којом се остварује видан напредак у решавању статуса и будућности побуњеног истока земље. Овај механизам омогућује да се после четири године одблокира „мински процес“ мировних преговора, имајући у виду да за време власти украјинског председника Петра Порошенка – који је потписао споразуме из Минска – до дугорочног решења и трајног мира није могло да дође. Разлога опструкције има више, а као главни најчешће се наводи притисак из Вашингтона, поготово претходне администрације председника Барака Обаме и политичке гарнитуре која је иза њега стајала. Моћ ових група постепено је потискивана победом председника Доналда Трампа, али ни то није било довољно да се ствари помере с мртве тачке. Тек ове године, доласком на власт у Кијеву Владимира Зеленског, створиле су се претпоставке за одмрзавање мировног процеса у интересу, пре свега, украјинског народа.


МИСАО ВОДИЉА – „САМО ДА НЕ БУДЕ ЈОШ ГОРЕ“

Не деле, међутим, сви у Украјини то мишљење. Одмах су се активирали националисти с паролама „Не капитулацији!“, а митинг у недељу на тргу Мајдан у центру Кијева окупио је више хиљада људи, махом присталица екстремног „Десног сектора“ и сличних организација. Они се понашају као да је њихова „патриотска политика“ – која је у протеклих пет година однела преко 13.000 људских живота и раселила три милиона људи – донела победу у Донбасу. Напротив, Зеленски је наследио никад горе стање у Украјини, у поређењу с којим чак и турбулентне и несигурне прве постсовјетске године могу да се посматрају као доба стабилности и просперитета. Тада је бар постојала нека идеја, оптимизам за будућност и велика обећања, док данас ничег од тога нема. Једина мисао водиља је: само да сутра не буде још горе.

А о томе да у овој великој земљи увек може горе, брину радикални кругови који су закували грађански рат, а пре тога преврат на Мајдану. Управо ова револуција у коју је Вашингтон, према признању тадашњег помоћника државног секретара САД Викторије Нуланд, уложио пет милијарди долара, довела је до експлозије насиља и русофобије у друштву. Директна последица било је отцепљење Крима и његово враћање у састав Русије. Рускојезично становништво – како на Криму, тако и у многим другим деловима Украјине – није желело да живи под влашћу оних који поричу и сузбијају њихов национални идентитет. Најважнија тачка спорења био је прокламовани нови државни „мајдански курс“ удаљавања од Русије и „прикључења Западу“. То је била немогућа мисија, јер је вековима Украјина органски део такозваног руског света, али првенствено зато што Запад никада није озбиљно ни помишљао да ову земљу укључи на равноправним основама у своје институције – где се о нечему заиста одлучује.

Али је зато имагинарни „пут у Европу“ послужио као ефикасна тачка раздора не само на релацији Кијев–Москва већ и унутар украјинског друштва. Рат, санкције, непријатељство, кидање међунационалних и породичних веза, верске поделе, све је то довело до екстремне деградације Украјине – економске и политичке – наносећи штету и Русији. То су били кључни спољнополитички циљеви претходне америчке администрације у овом региону, али им је Кремљ више него успешно парирао. Украјина ипак није постала чврст санитарни кордон на западној руској граници, а тешка економска ситуација и политички сукоби током последњих пет година умногоме су паралисали власт у Кијеву. Тако је Зеленски, на таласу кризе коју су створили Порошенко и његови људи, дошао на власт.


СЦЕНАРИО КОЈИ НИЈЕ МОГУЋЕ ИЗБЕЋИ

А сада би ти исти да га руше због „недостатка патриотизма“, односно пристајања на „Штајнмајерову формулу“ која доноси мир. Или бар пружа неку наду. Ова формула прецизира редослед корака прописаних споразумима из Минска 2015. године. Предложио их је још 2016. тадашњи шеф дипломатије, а данашњи председник Немачке Франк-Валтер Штајнмајер, да би се некако кренуло у сусрет разрешењу конфликта у Донбасу. Тадашњи украјински председник Порошенко прихватио је ову формулу, као и споразум из Минска, али није прстом мрднуо да се договорено спроведе. Дошло је до застоја у мировном процесу, за шта су Вашингтон и НАТО кривили Москву и због чега су антируске санкције тако дуго опстале. Из Москве су увек одговарали да нису страна у сукобу и да Кијев мора да се договори с руководствима Доњецке и Луганске Народне Републике. То је, међутим, било немогуће јер су Порошенко и његови људи цео Донбас и њихове лидере прогласили за терористе с којима се не разговара.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: ЗЕЛЕНСКИ НА ЧЕЛУ УКРАЈИНЕ: Комичар лако узео фотељу Порошенку



Према „Штајнмајеровој формули“, на истоку Украјине, то јест у општинама које Кијев не контролише треба да буду расписани локални избори, у складу с Уставом и специјалним законом Украјине. Управо тај „специјални закон“ смета украјинским националистима, јер га сматрају институционализацијом специјалног статуса Донбаса, али то је сценарио који није могуће избећи – ако се жели закорачити путем мира. У супротном, Кијев мора војно да порази своје противнике у грађанском рату, што је немогуће. Исто тако, лидери Донбаса, који ће свакако бити фаворити на тим изборима, јасни су у поруци да се њихова стечена права не могу одузимати. У томе је зачкољица „Штајнмајера“, јер добрим делом легитимизује постојеће стање. И зато украјински националисти поново прете на улицама, верујући да и даље могу да намећу целој земљи своје екстремистичке ставове.
Они, ипак, не схватају да су се околности промениле – не само у Кијеву већ и у Вашингтону, Берлину, Паризу, Бриселу… Нема више подршке радикалном сценарију у Украјини.


Трамп је Зеленском поручио да проблем Донбаса треба да решава у договору с руским председником Владимиром Путином, а Европа је уморна и од Украјине и од сукоба с Русијом. Европљани желе да се односи с Москвом врате на стање као пре 2014. године, када су цветали трговина, културна размена и сарадња на свим пољима. Исто тако, време је да неки Украјинци добро разумеју да „евроатлантски пут“ за њих не постоји, јер их на том путу готово сигурно чека вишеструки вето бројних чланица ЕУ и НАТО-а које не желе сукоб с Русијом. Као што је то добро разумео свргнути украјински председник Виктор Јанукович, успех ове земље немогућ је без договора с Москвом.

Много тога ће Украјинци, а поготово њихов радикалнији део, тек морати да схвате од онога што је у Европи већ постало неупитно. И не треба да се љуте на Путина и Москву, већ само не себе и своје неразумне лидере који су их довели у такву ситуацију. Претње Зеленском „новим Мајданом“, чак и ако би се којим случајем преточиле у стварност, не би опет ништа промениле, осим што би Порошенко и његови саборци поново дошли у прилику да управљају ресурсима ове некада богате земље. Нити би вратили Донбас, још мање Крим, али би – ако им се дозволи – могли да унесу још више мржње у руско-украјинске односе. Рекло би се да је код већине грађана сазрела свест о томе да су преварени и да су жртве страних интереса и похлепних елита.


ЧАСТАН ИЗЛАЗ

Зеленски нешто и нуди, свестан да не може „без борбе“ да се повуче и преда Донбас. Штајнмајерова формула му управо то и нуди: колико-толико частан излаз, који његов претходник није желео и смео да прихвати. Зато нови председник истиче да ће се украјински војници вратити на руску границу! То ће се и десити – али по свему судећи тек по окончању избора, проглашене амнестије за све „терористе“ из Донбаса и уставних промена које гарантују специјални статус устаничким територијама. Председник Зеленски најављује да ће тај статус бити усаглашен са „целим украјинским друштвом“, али тешко да је његов маневарски простор велик – на одступања од Минског споразума не би пристали ни Москва, ни Париз и Берлин, а најмање Доњецк и Луганск. Зато украјински председник најављује наставак преговора у нормандијском формату, уз учешће Русије, Немачке и Француске.

У сваком случају, Украјини предстоји тежак период трежњења после полудеценијског националистичког пира. Русија је стрпљива и може да чека, знајући да је украјинско питање најважније и да време полако али сигурно ради за њу.

Сви провокатори који су прижељкивали да Москва прогута бачену удицу и силом оружја решава конфликт с украјинском браћом, тако су остали кратких рукава: велики сукоб се није догодио, простор за обнову односа у будућности остаје отворен. Сада је најважније да Зеленски издржи у својим напорима и не допусти дестабилизацију тек освојене власти. Једно је сигурно: Доналд Трамп, Ангела Меркел, Емануел Макрон и Владимир Путин неће радити на његовом рушењу и подржавати неки нови Мајдан. Шанса за Зеленског и мир ипак постоји.


Бојан БИЛБИЈА/ Печат