ГДЕ си, мангупе, чекам те већ петнаест минута?! Знаш ли ти колико имам година?

Родитељски ме, тим речима, прекорева Бата Михаиловић пре него што ме загрли и лупне по рамену, док журно пристижем на средину Наполеоновог моста, покушавајући да се помало глупо оправдам гужвом у саобраћају и обавезама на које либерални капитализам неће да чека.

Загрнут крагном тешког зимског капута, Бата цупка у танким мокасинама за сва годишња доба. Хуче стубић топлог даха међ, дланове. Место га не држи. Нестрпљив је. Мора некуд да крене.

Над мостом, ваздух престао да дише. Укоченим атмосферским струјама левитира смрзнуто паперје. Слеђени прсти. Залеђена слика. Париски кадар Робера Доаноа, каквих више нема.

Батин корак је дужи од мог. Увек је, за толико, ишао испред свих.

Тешко га је стићи. Преваљује тих стотинак метара олујном брзином. Заиста, колико има година?

Док покушавам да га сустигнем, разговарамо о Алешинском, Линдстрому и Табућију, сад ходајући све брже, као да желимо да ухватимо њихове потезе у лету, пре него што замакнемо на неку изложбу иза стаклене витрине.

На изласку, балон се издувао. Лагано пућкамо маглу која нам утире пут. Бата застаје. Узима од мене фото-апарат, а онда од случајне пролазнице тражи да овековечи овај обични тренутак.

- Поводом чега? - питам га.

- Поводом мојих година - одговара ми с разлогом.

Док траје, тешко можеш да сагледаш крај.

Настављамо пут. Наједном, у том спором вијугању, пред нама, на тротоару, симболично искочи штафелај. Изазива нас својим дрвеним роговима. Нестварна сцена. Осврћемо се. Куцкамо на околна врата.

Прочитајте још: ЗАПИСИ ИЗ ПАРИЗА: Прованса

Распитујемо се. Бачен! Бата га грли као контрабас. Много година касније, при једној селидби, дао сам га пријатељу на чување.

Срећни, вучемо са собом гломазну справу. Улазимо у ресторан. Наручујемо. Париски столњаци су папирни. Бата вади хемијску оловку. Не ради. Претура даље по џеповима. Траје то извесно време.

Исповрће искоришћену карту за метро, кључ од стана, нотес и фломастер. Повлачи у углу столњака ситне криве линије и кругове, цртајући необавезно онај његов нахерени град. После умочи прст, па све то полира кафом и вином.

- Ако је паметан, келнер ће да задржи цртеж. Ако није, ником ништа - слеже Бата раменима и чека шта ће да буде.

Тражимо рачун. Келнер журно расклања тањире и гужва столњак. Убрзо нам доноси ситнину. Бата и ја се згледамо. Нисмо платили, а добили смо кусур! Ваљда се за то невидљивом меркантилном равнотежом побринуо онај бачени цртеж.

Бата изненада устаје и жури ка излазу, а ја га збуњено следим.

- Победили смо капиталисте! - поскакује од среће као велико дете, кад замакнемо иза угла.

А онда се, одједном, лупи по челу.

- Рачун ће морати да плати онај несрећни келнер - невољно признаје пораз.

Ипак су капиталисти победили.

Онда се вратимо, донесемо кусур, платимо рачун и оставимо још и бакшиш.

Поред стола нас је чекао штафелај.