ЉУДСКЕ лелујаве силуете које корачају ка нама док се атомска печурка подиже иза њих. Сетимо их се једанпут годишње, као у уторак, 6. августа, на годишњицу Хирошиме. Бомба идиличног имена "мали дечак" - иначе од тог тренутка заједничко свим смртоносним акцијама су њихови крајње невини називи - угасила је у трену цео град и ко зна колико десетина хиљада људских живота. Учинила је да се време дели на оно пре и после Хирошиме.

Светски лидери нашег доба, 74 године касније, приликом сваког међусобног сусрета заклињу се да нуклеaрно оружје не желе да употребе, уз малу ограду, уколико "друга страна" не начини први корак. Али нема нових потписа на споразуму да се заустави раст ионако преголемог арсенала. Напротив, претходни договори се напуштају.

Пре неколико дана Москва и Вашингтон су прогласили сувишним онај из 1987. године, који су оверили Реган и Горбачов о нуклеарним ракетама средњег домета. Зашто се то догодило крива је, наравно, "друга страна". Сада не постоји ни формална препрека да се крене у нова размештања и усавршавања свега што може да уништава брже, са што више успеха, да нико не претекне.

Прочитајте још - Хирошима се сећа страдалих

Ту ће резултата сигурно бити, јер домети људског ума су се највише исказали на пољу свеукупног разарања. Уз то, као да једна атомска глава није довољна, "велики" су се потрудили да их умноже. Већ је скоро 14.500 комада ракета са нуклеарним бојевим главама, а на Русију и Америку "отпада" више од 13.000. Ни они са много мање бојевих глава - последњи случај Индије и Пакистана - не заостају у покушајима да свету набаце бригу.

Сада изгледа као да најразорније оружје привлачи најусијаније главе, а ми остали смо само немоћни посматрачи који се надају да ће се оне што пре охладити. Јер, у том сукобу неће бити ни поражених ни победника.