РАСКУПУСАНЕ новине, као сува пита од хељде. Читаве тепсије гутају људско лице обрасло у густу браду, насред улице. Окружен старим издањима, отвореним увек на страни на којој се налазе укрштене речи, бескућник калиграфише време. Натукао нос близу самих квадратних поља. Тек рашчупано теме из хартије вири.

Улица Клода Филибера Бартелоа, грофа од Рамбитоа, претходника барона Османа, префекта Париза, администратора и члана горњег дома француских перова. Дуга око километар, провлачи се кроз три арондисмана. Уз њене ободе, камени подруми из петнаестог века. На њих се, ту и тамо, насадиле нешто новије фасаде од светлог камена из Сен Максимена.

Када су подземни париски каменоломи почели да попуштају под теретом стопала његових становника, главни државни министар Луја Четрнаестог Жан Батист Колбер је, век пре Рамбитоовог рођења, наручио нови камен који је до престонице стизао Оазом и тек изграђеном железничком пругом. После су све престоничке зграде османовског типа зидане од овог материјала.

На једну од њих, наслонио се онај рашчупани бескућник. У колони усправно, под један, историјски споменик, ресторан "Купола". Укршта се са Колберовим именом. Из близине, у правцу Денијеве кафане, допире мирис корзиканског гулаша. Рундава глава лагано у кућишта уноси слово по слово и умаче хлеб у ваздух отежао од лука и запршке.

Прочитајте још - ЗАПИСИ ИЗ ПАРИЗА: Французи

У улици префекта Рамбитоа, који је уљане лампе заменио канделабрима на гас, музика на струју. Плоче су поново у моди. Осенчени пролазници у дугом сунчевом трагу. На офингеру, кожна одећа из друге руке. У излогу, столице данског дизајна. Са зидова, тушта саструганих налепница. У бобице на језику листа, липа складишти сафт којим ће после залити јун.

Иза угла, кад се замакне код "Плавог јахача", у Културном центру Србије изложба под називом "Сава Шумановић и тајна под куполом". Прича о уметнику који је, у архитектонски чистом белом мантилу, осликао стуб у чувеном ресторану.

У другом делу града, нешто пре тога, усамљена госпођа с новинама у руци оставља да лебди у ваздуху сувишни знак питања око знатижеље да ли чека једрог каваљера. Млађа дама напољу испија пиво, читајући у пени судбину за овај дан. Кишни кумулуси одступају. Двоје заљубљених дувају облак с топле чоколаде. Из четвртастог тањира вире зелени листови, репови шкампа и кришке грејпфрута. Звецкају чаше. Улази филмска екипа. Са стубова све их одозго посматрају моћне Шумановићеве фигуре. По обичају, живо је у "Куполи".

На другој, десној обали, у "Аморину", исте вечери, плодна расправа уз кафу са сликарима Марком Ступаром и Весном Милуновић, о српском језику, у француском фону. Марко се сећа конструкција Рамбитоовог исписника, архитекте Виктора Балтара. Весна сада живи у Жантијиу, у старом атељеу Петра Омчикуса. Све троје их је, у овом граду, надахнуо Сава Шумановић. На повратку, у пролазу поред клошара, излога са столицама, липе и укрштених речи, имагинарни Балтарови павиљони. Париз кружи. Сви Паризи у једном.