ЗАУСТАВИО сам аутомобил. Извукао сам нотес док је мотор још брундао и за воланом у цајтноту почео да пишем: "У Рамбује би требало да дође председник." Исписао сам, затим, преостале реченице из текста, а онда све, како ме је то научила моја прва уредница, самом себи прочитао наглас. Увек звучи другачије, говорила је. И, звучало је. Почетак је личио на псовку. Изменио сам. "У Рамбује вероватно долази председник". Можда је требало да оставим првобитну верзију. Јер, све је ово било једна велика увреда. Кроз прозор аутомобила, уз дворац, језеро. Површина тихе воде кључа од облака. Пени се.

Последња конференција за штампу. Политичка критика због скраћеног текста. Претходно, десетине километара испред ротационих светала. Неовлашћено улетање у колону. Без стајања на црвеном. Паркиран у шанцу. Зајапурен. Љут, измучен, уморан, с осећајем празнине. И, шта сад? Да ли сав овај свет, овде, уопште, схвата да ће нас бомбардовати? Један ће, дипломатским послом, најпре, у другом правцу. А којим ћемо ми?


Прочитајте још: ЗАПИСИ ИЗ ПАРИЗА: Фонтана


МОЖДА ће ово бити први ненаписан текст. Зову непрестано из редакције. Траже рубрику док говор још није завршен. Штампарија чека. Скидам траку, извлачим реченице из мождане преткоморе, вадим записе из блока, хватам истовремено последње речи, бришем трећом руком непотребно. А све је потребно. И сувишно. Покушавам да схватим шта се догађа. Да ли, ипак, да одустанем? Како људима саопштити да су их бомбе већ засуле, кад сутрадан оду до киоска? Кажу, ротациона машина ће сачекати. Дижем главу, тражећи одговор. На оштром небу, сазвежђе.

Зову ме из свих новина и телевизија. Нема идеолошких разлика. Рамбује. Противнику, бела мајица вири испод кошуље с краватом. Париз. Интервју с Ибером Ведрином, под архитектуралним небом Нолоа и Рибеа. Водим интензивну и надахнуту преписку са познаником случајником. Празним вршну књигу утисака. Никада се пре, и више после тога, нисмо дописивали. Ред суза, ред грча. Географски отклон дозвољава да пркос претекне у тугу. Црвени крст у Улици Џорџа Петог. Без прилога, за отписане. Ходник после "Клебера". Убили су човека. Страхујемо. Опис и слике времена.

ДЕМОНСТРАЦИЈЕ на Тргу Трокадеро. Хиљаде неочешљаних глава. Црни таласи, под александријском стелом. Усплахирени амерички туристи. Они су само дошли да обиђу Велику палату. Ми смо Чеси, немојте нас! Нису никога. Размонтирана веспа. Изваљена калдрма. Полупани ветробрани. Димне бомбе. Гумени меци. Патроне. Сузавац. Робокапи. Лети перје. Заустављени кадар ваздуха отежалог људском муком подсетиће ме двадесет година касније, издалека, на овотни бој "жутих прслука".

Приводе. Пун аутобус. Тражим да ухапсе и мене. Хтео бих да извештавам с лица места. Одбијају. Не погодујем за сведочење. Закључавају врата, и одлазе даље у лов. Иза марице, шуњају се на прстима двојица момака. Тишина тихотапки Макса Фриша јача је од топота чизама. Вешто ради калауз. Сви су слободни. На тргу, онај споменик. Трафикант, код кога редовно набављам новине, објашњава ми после како је успео да запамти име председника. Тин-Тину претходи име његовог пса, а онда се све завршава уобичајеном словенском пируетом, умиљато и пријатељски.

Вражје јутро. Магла се лагано диже на прилазу, из долине се пуши као у котлу, зубати крак се качи о високу грану. Океан светлости полива град, природа се игра са човеком.