ДЕСЕТИНЕ милиона становника Сједињених Америчких Држава иначе, несклоних познавању своје историје и историје светских нација, били су не мало изненађени кад су недавно чули да је њихова земља у Први светски рат на европском тлу ступила само годину дана пре његовог завршетка.

Да газда Беле куће Доналд Џон Трамп у Паризу није присуствовао прослави стоте годишњице уласка његове земље у Велики рат не би ни то знали, али захваљујући ТВ снимцима коначно су сазнали за и ту, за њих непознаницу. Учећи историју са екрана Си-Ен-Ена и осталих тамошњих телевизијских станица били су уверени да су њихови војаци, у ствари, одлучили исход четворогодишњег рата.

Није то, међутим, први случај непознавања ни своје, ни туђе историје. Јер, кад се све сабере и одузме, САД су, кад је реч о сукобима на европском тлу у оба светска рата која су трајала укупно девет година, ратовале на страни победника само четрдесетак месеци!

Искрцали су се на Сицилију 1943. године, а затим 1944. године, опет као и у Првом светском рату искрцали се у Нормандији годину пре него што је совјетски маршал Георги Константинович Жуков победнички умарширао у Берлин.

Интересантно је, међутим, да је војска САД, за разлику од свог делимичног учешћа у два светска рата, имала и два послератна сукоба у којима је учествовала од првог до последњег дана: било је то у Кореји и Вијетнаму и из оба је изашла повијена репа са високо уздигнутим белим заставама, уз изузетак рата са Јапаном на азијском континенту, захваљујући атомским бомбама.

Непознавање историје за милионе грађана САД одговара вођама ове државе, да би своје суграђане уверили како су они увек у праву. Та неупућеност у своју и туђу прошлост била би само њихов проблем, али су је многи, међу њима и ми, 1999. године, скупо платили јер су пропагандом убедили своје суграђане да нас је требало уништити као "лоше момке" не знајући да смо потомци народа који је од почетка па до краја у два велика светска рата био на страни победника.

А крунски доказ за милионе становника САД колико су незаинтересовани и неупућени у свет ван њених обала је податак за Риплија: само седам одсто њихових грађана, веровали или не, поседује пасоше!