СТРАТЕШКА концепција НАТО из 1999. године промовисала је људска права и слободе. САД су имале амбицију да уређују свет по својим стандардима, па су због тога прокламовале спремност да преко НАТО воде ратове где год су људска права угрожена. Како је то изгледало, имали смо прилику да се уверимо на нашем примеру. Међутим, свега 11 година касније нова Стратешка концепција НАТО се мења и за приоритет се проглашава енергетска безбедност.

Ратови се сада започињу због нафте и гаса. Опет, на нашем примеру и обустављању пројекта "Јужни ток" смо могли да видимо како имплементација овог документа изгледа. Циљ САД је сада да се смањи зависност европских држава од руских енергената и тако спречи стратешко повезивање ЕУ и званичне Москве.

Ово је Америци само делимично успело. С једне стране, Немачка је наставила да купује руски гас преко гасовода "Северни ток". Управо се гради и његова друга линија. С друге стране, у игру је од 2015. године ушао још један важан актер: Иран. Суспензијом до тада важећих санкција Техерану, ова земља се отвара за западне инвеститоре и добија могућност за укључивање на богато европско енергетско тржиште.

За разлику од свакојаких пројеката који је требало да послуже као алтернатива руском гасу, од довођења течног нафтног гаса из САД до европских лука, до спомињања Азербејџана као могућег снабдевача, а који су били нереални или немогући, иранска изворишта то могу бити. На територији Ирана се налазе друге највеће резерве гаса на свету (после Русије), а релативна географска близина европског тржишта омогућава дугорочно повезивање цевоводима.

Према изворима из Европске комисије, ЕУ је још 2014. године почела интензивну разраду планова на ову тему. Отуда и велики притисак на Барака Обаму да ублажи своју политику према Техерану и потоњи договор да се окови санкција ипак скину (у замену, Иран је пристао на престанак развоја војног нуклеарног програма). ЕУ је попустила америчком притиску због Украјине и ушла у оштру конфронтацију са Русијом, али су САД попустиле по питању иранских санкција. Данас САД, упркос потписаном споразуму, и даље забрањују својим компанијама да несметано послују са Ираном, али је позиција европских држава сасвим другачија.

Епилог свега је прошлонедељно потписивање уговора вредног две милијарде долара између француског "Тотала", кинеског енергетског гиганта ЦНПЦ и иранске гасне корпорације која управља пољима у Јужном Парсу. До 2020. године укупна инвестиција у експлоатацију иранског гаса на овим пољима би требало да премаши 4,6 милијарди долара.

И ту није крај. Хосеин Заманија, заменик иранског министра нафте, најављује да су им потребни партнери који би уложили чак 170 милијарди долара у "нафтно-гасни бизнис". Спајање иранских изворишта са европским потрошачима почиње у великом стилу, и уколико у наредним годинама буде још оваквих споразума, то повезивање ће бити све чвршће.

И ту се враћамо на почетак текста. ЕУ и Иран имају интерес да сарађују. Али то није интерес САД. Замена руског за ирански гас на европском тржишту је за САД "скок са коња на магарца". Иран још од 1979. године представља кључну претњу америчким интересима на Блиском истоку. Са већим приливом инвестиција и добити од продаје гаса, Иран ће постајати све снажнији, вероватно и најважнији регионални играч.

С обзиром на то да знатна шиитска популација, религијски везана за Иран, живи у Ираку, Саудијској Арабији и Бахреину, то ће му омогућити већи утицај на политичка дешавања у тим државама и можда чак и ново прекрајање граница у овом делу света. Зато, уколико Вашингтон жели да осујети раст утицаја Ирана, то мора да учини одмах. После ће бити касно.

Због свега, треба очекивати нову дестабилизацију Блиског истока. У Стартешкој концепцији НАТО пише и зашто. САД не желе да се ЕУ (енергетски) осамостали, а за њих су сами по себи проблематични сви аранжмани са Русијом и Ираном. А ЕУ, све док је безбедносно везана за НАТО, то неће моћи да спречи, без обзира на то што је њен интерес да Блиски исток буде што је могуће мирнији.